Курди преламају руско-турски ривалитет у Сирији

Мировни преговори у Сирији развлаче се у Женеви без напретка, сем, евентуално, у тежини оптужби које размењују представници власти и опозиције. Много интересантније поруке, ротирања стратешких позиција, теку између страних сила уплетених у рат, па и оних што су се тренутно, ако не у истинском савезу, нашле у некој врсти сарадње: Русије и Турске.

Није први пут да Москва, противно вољи Анкаре, позива на укључивање сиријских Курда у преговоре о томе како ће бити уређена поратна Сирија. Али, откако се опет зближила с Турском, Русија се неко време држала на дистанци од Курда, све док јуче није још једном констатовала да им припада место за преговарачким столом. Тренутак у којем су их се Руси сетили симптоматичан је колико и онај у којем су их били привремено заборавили.

Јер, никада раније САД нису биле толико склоне томе да попусте пред све већим притиском Турске и забране Курдима – које Анкара третира као терористе раде да потпале и сецесионизам сународника на турском тлу – учешће у ослобађању града Раке од Исламске државе (ИД). Амерички медији, наиме, учестало извештавају о томе како Пентагон озбиљно разматра слање додатних трупа како би се придружиле офанзиви на Раку. Уз њих и сиријске побуњенике, чији продор потпомаже турска војска, можда би и било изводљиво лишити се помоћи курдских снага, које су досад на том делу сиријског ратишта биле једина војна сила довољно велика и организована да очисти Раку.

Курдима би, по том сценарију Анкаре, било препуштено искључиво обезбеђивање позадине Раке. Такође, ако се Вашингтон сложи са турским захтевима, Курди би морали и да се повуку из града који већ држе након што су га ишчупали из руку ИД, Манбиџа. Другим речима, не само што би им даље ширење било онемогућено, него би били принуђени и да предају нешто од територије коју већ контролишу.

Тако би био ослобођен простор за побуњеничке групе под заштитом Турске, која је, заклањујући се иза њих, заузела себи део Сирије и учинила се незаобилазним фактором у одлучивање о томе како ће изгледати и рат и мир у тој земљи. Русија јесте прихватила извесну координацију с Турском како би стекла посредника ка побуњеницима и добила шансу за компромис који би, уз обезбеђење суштинских интереса Москве, водио трајном миру, јер јој свакако није намера да се бесконачно заплиће у блискоисточне кланице, како је то себи на врат навалила Америка. Али, Кремљ нема разлога ни да се радује претераном јачању утицаја Турске у Сирији: остала је и сумња да руско бомбардовање турских трупа код Ел Баба није била грешка, како је то званично објашњено, већ намерно обуздавање њиховог надирања. Како би се Турска још више учврстила америчким прихватањем њених захтева око Курда и Раке, ово је добар тренутак за Русију да, макар прво само за преговарачким столом, учврсти позицију Курда као тампон-зоне за Турке у Сирији.

За Москву би ствари закомпликовало и ако би још један покровитељ побуњеника, Саудијска Арабија, испунио своју, ових дана поновљену претњу да је спреман да такође пошаље своје војнике у Сирију, и то управо зато да би се уз америчке трупе постарали да подручја ослобођена од ИД не падну под контролу режима, његовог савезника Ирана и либанске милиције Хезболах, блиске Техерану. Пошто су се Руси, Турци и Иранци очигледно помирили с тим да Сиријом убудуће владају у својеврсном неформалном тријумвирату, и Саудијци би могли преломити да је крајње време да се и они прогурају у општу гужву страних трупа које полако исцртавају своје домене у Сирији. На ту одлуку их можда не би подстакла само жеља да повуку границу пред експанзијом отворених непријатеља, какви су сиријска власт и Иран. Ријад је с Анкаром сарађивао око подршке побуњеницима, али ни њихови односи нису лишени стратешког ривалитета у читавом региону.

Још један развој догађаја посредно упућује на то да ће утицај странаца у Сирији, изгледа, само расти. Оним побуњеничким групама на северозападу Сирије које су досад примале америчку помоћ, пошто је процењено да спадају у умерену, неисламистичку опозицију, Вашингтон је привремено обуставио испоруке. Званичног објашњења нема, али устаници претпостављају, како је пренело неколико блискоисточних медија, да су им свеже залихе ускраћене, парадоксално, зато што су под нападом, и то јачег противника. Реч је о коалицији окупљеној око сиријског огранка Ал Каиде, некадашњег Нусра фронта, сада Фронта за ослобођење Шама. Наводно, Американци се плаше да ће фронт прегазити умерене побуњенике, ослабљене након губитка Алепа, и запленити америчко оружје, па су превентивно престали да га дотурају својим штићеницима.

То би могло само убрзати њихов пораз од џихадиста, којима се слабо верује када тврде да их занима искључиво сиријска „револуција” и да нису под командом главешина Ал Каиде ван граница Сирије. И редови фронта су, колико је познато, у приличној мери, ако не и првенствено испуњени управо страним борцима, који су у Сирију дошли због ње ништа више него из жеље да учествују у глобалном џихадистичком походу.

Све ово наговештава ситуацију у којој ће Сиријци жељни промене власти остати без икакве војне снаге. И режим у Дамаску је беспомоћан без пешадије коју му шаље Иран и руских авиона. Будућност Сирије ће зависити од тога колико ће страних сила успети да се утврди на њеном тлу.