СДА Санџака – странка на маргини

Ради одбране демократског поретка од ауторитарних политичких снага, које демократске процедуре злоупотребљавају и користе за остварење недемократских циљева, установљен је концепт тзв. милитантне демократије који предвиђа могућност забране политичких странака. Реч је о институту који је, истина не тако често, и примењиван у пракси. У Немачкој је 1952. године забрањена Социјалистичка партија рајха, а 1956. Комунистичка партија Немачке. С двоцифреним бројем забрањених странака предњачи Турска: поучан је пример Партије благостања 1998. године, појединачно најснажније политичке странке и окоснице парламентарне већине у тој земљи. Странка је забрањена због повреде начела секуларизма, услед залагања за примену шеријатског права и изражавања спремности на употребу силе ради остварења тог циља.

Учешће Сулејмана Угљанина на свечаности у Приштини поводом годишњице смрти вођа балиста из Другог светског рата, као и срдачан сусрет са Хашимом Тачијем уз изражене хвалоспеве о демократским достигнућима државе Косово, изнова је отворило питање о потреби евентуалне забране рада Странке демократске акције Санџака. Претходни покушај, због организовања нелегалног референдума у Рашкој области почетком деведесетих, трајао је 18 година и окончан је неуспешно, због промењене политичке климе, будући да је СДА у више наврата била део власти на републичком нивоу.

О забрани рада политичке странке одлучује Уставни суд на предлог Владе, републичког јавног тужиоца или органа надлежног за упис у регистар политичких странака. У предлогу се наводе разлози и докази због којих се тражи забрана. Уставни суд може забранити политичку странку чије је деловање усмерено на насилно рушење уставног поретка, кршење зајемчених људских или мањинских права или изазивање расне, националне или верске мржње.

Од повратка вишестраначја у Србији 1990. ниједна политичка странка није забрањена. Таква забрана треба да буде последња и нужна мера зарад одбране демократског политичког поретка. То је механизам који се не сме олако користити, јер би могао бити злоупотребљен у политичкој борби. Став Европског суда за људска права је да је забрана политичке странке оправдана искључиво уколико њене активности представљају реалну претњу по демократски поредак у држави.

Када је реч о Угљанину, његова биографија је обележена контроверзним политичким активностима, а изјава којом глорификује демократска достигнућа државе Косово може се чути и међу другим актерима на политичкој сцени Србије. Уосталом, парламентарну већину чини и политичка странка која као реалност прихвата независност Косова (СПО). Покретање поступка за забрану СДА изазвало би далеко веће штете него користи за демократски поредак Србије. СДА је странка локалног значаја чија популарност значајно опада, а њена забрана би само оснажила њен реални утицај и додатно заоштрила политичку ситуацију у Санџаку. Далеко већи проблем је тај што је СДА, као изразито антисистемска странка, више пута била део парламентарне већине и тако одржавана и снажена у политичком животу. Такве странке треба да остану на маргинама политичког живота и не постоји ниједан политички легитиман разлог да оне буду у власти или близу њој.

Професор универзитета, Српски правнички клуб