Када изнајмите живот агенцији

Горан и Зоран су тридесетогодишњаци који имају средњи степен стручне спреме и идентичне плате које износе 35.000 динара. Обојица живе у Београду, ожењени су и имају по једно дете.

И ту престаје свака сличност међу њима, јер се Горан налази на платном списку државне фирме, док је Зоран радник на лизинг. Посао на пумпи пронашао је преко агенције за посредовање приликом запошљавања. За разлику од Горана, Зоран нема право на боловање, годишњи одмор, топли оброк, маркицу за превоз, регрес и плаћени прековремени рад.

Осим тога, Зоран не може да подигне ни кредит за куповину пегле или тостера, а о летовању, зимовању и евентуалном стамбеном кредиту може само да машта. Горан је већ уплатио прву рату за летовање у предсезони на северу Грчке и планира да узме кредит за куповину новог намештаја за дневну собу а Зоран стрепи да ли ће му агенција наредног месеца продужити уговор о раду. О летовању и обнављању намештаја може само да машта, а рекреативну наставу његовог детета финансираће баба и деда – под условом да добију обећано повећање пензије.

И док Горан машта о проширењу породице, Зоран има само једну жељу – да за исту плату ради у неком државном или јавном предузећу. Пристао би да ради и за мање само да свакодневни и свепрожимајући страх за егзистенцију своје породице трампи за мир и сигурност коју доноси стални радни посао. Разлози због којих су животи и планови за будућност ових тридесетогодишњака толико различити је то што је први „јунак” овог текста радник коме припадају сва права из радног односа, а други је – грађанин другог реда.

А када описује како се осећа особа која ради на лизинг, психолог рада Вера Кондић користи метафору о – вешалици за одела.

– Када радите на лизинг, имате доживљај да висите на офингеру с кога сваки час може да вас скине послодавац. Ви нисте господар свог живота, свог времена и своје будућности, већ сте роб послодавца. Не можете ништа да планирате, јер све планове о вашем животу доноси неко други. Од ваших жеља не зависи ништа, јер у вашем животу нема никаквих константи – све су „променљиве”. Због тога сматрам да је рад на лизинг једна велика авантура у коју може да се упусти само млади без икаквих обавеза – ако особа има породицу мора да схвати да његово време не припада породици, већ послодавцу. Кога не занимају ни лепи, ни ружни, ни изненадни догађаји у вашем приватном животу – не занима га да ли славите дечји рођендан или дете са високом температуром водите у хитну помоћ. Или имате смртни случај у породици. Једино што њега занима јесте да му је радник на располагању 24 часа дневно. Ако кренете на годишњи одмор са породицом и ако вас агенција позове ви морате да се вратите назад, јер се може десити да откажу уговор који су склопили са вама – истиче Вера Кондић.

Наша саговорница додаје да додатни проблем представља чињеница да радници на лизинг често мењају послове, јер их агенције ангажују за обављање различитих ствари. Тако се може десити да радник неколико месеци ради на грађевини, након тога вози хладњачу, да би волан преко ноћи заменио точењем бензина. То може да буде изузетно стресно и фрустрирајуће, објашњава Вера Кондић, јер свака фирма има своју организацију посла а од радника се очекује да се преко ноћи адаптирају  на нове услове рада, новог шефа и нове колеге. Осим тога, радници на лизинг  често постају жртве мобинга од стране својих колега који су у сталном радном односу и који их третирају као робове и дају им да раде најпрљавије послове који неретко уопште није у њиховом опису посла.

– Осим што немају никакву сигурност у погледу будућности свог посла, они се осећају страшно израбљено и то умногоме доприноси осећању депресије и безнађа. А управо од тих младих људи држава очекује да стварају породице и поправљају демографску слику нације, што сматрам чином врхунског цинизма – закључује Вера Кондић.

Њене речи потврђују и резултати студије Института за социолошка истраживања под називом „Постајање родитељем у Србији”. Наиме, студија која је урађена на репрезентативном узорку од 1627 младих узраста од 19 до 35 година, показала је  младе највише мотивише да буду родитељи пре свега – стални посао без обзира на висину плате, а потом и поседовање властитог стана. Знатно мање, младе особе наводе завршавање школе или факултета и помоћ родитеља, а на институционалну помоћ друштва кроз установе за чување деце и посебно на финансијску помоћ државе, далеко мање рачунају. Сигурни приходи и кров над главом су највећа мотивација за родитељство, истиче др Драган Станојевић, доцент на одељењу за социологију Филозофског факултета у Београду и један од аутора студије.