Милитаризација Арапа

Збивања на Блиском истоку наговештавају нове могуће неочекиване промене на плану безбедности и одбране: у току је милитаризација региона чије набавке оружја чине готово трећину светске трговине.

Суочене са озбиљним изазовима у суседству – од старих као што је Израел до новијих као што је Иран – неке арапске државе, први пут, војно интервенишу у регионалним конфликтима. Саудијска Арабија и Уједињени Арапски Емирати активно учествују у кампањи у Јемену, док су неарапски Иран и Турска војно умешани у сукобе по Ираку и Сирији борећи се за превагу у региону.

Општој нестабилности доприноси и растући утицај недржавних, тешко контролисаних фактора, разних покрета, група или милиција које су – уз подршку својих патрона – негде јаче од држава: шиитске групе по Ираку, Хути у Јемену, Хезболах у Либану…

Коначно, велике промене на међународној сцени директно утичу на одбрамбене калкулације по региону чији се ноторни хаос претворио у праве ратове.

Арапи одговор на изазове траже у – оружју. Прошле године у региону је одржано 18 војних маневара у којима су учествовали и моћни глобални патрони, од Америке до Русије. Вежбе су откриле нове приоритете, усмерене на неконвенционалне претње као што су тероризам, електронско ратовање или градска герила, али увек носе и скривене поруке ривалима.

Све отворенија непријатељства и антагонизми стоје и иза готово незабележеног убрзања количине оружја које Блиски исток купује, упркос паду цене нафте. Према подацима шведског института СИПРИ,

током два четворогодишња периода које анализира шведски институт СИПРИ – од 2007. до 2016. – увоз оружја на Блиски исток порастао је за 86 одсто, а регионалне куповине чине чак 29 одсто процената глобалне трговине оружјем.

Саудијска Арабија, која има четврте највеће трошкове наоружања на свету, у овом периоду је набавке (махом америчког оружја) повећала за 212, а Катар за чак 245 процената.

Египат је покренуо амбициозни програм осавремењивања својих оружаних снага. Потписани су уговори о набавкама савремених система, попут набавки француских „мистрала”, немачких подморница, војних сателита. Са Москвом је крајем 2014. потписан прелиминарни уговор о набавци наоружања вредног 3,5 милијарди долара.

Све учесталије војне вежбе и све више новца за куповине оружја указују на оно што поједини аналитичари зову „милитаризацијом дипломатије”. Ово се посебно односи на Саудијску Арабију и друге земље Залива умешане у директну војну интервенцију у Јемену, а ангажоване су и по Сирији и Ираку у борби против Исламске државе. Египат и Емирати пружају војну подршку либијској армији у обрачуну са исламистима.

Идеја о „арапском НАТО”, „заједничким арапским снагама” коју је Египат лансирао на самиту Арапске лиге 2015, склоњена је у архив јер се дошло до закључка да арапске земље – и због сопствених сукоба – нису у стању да се саме супротставе растућим безбедносним изазовима и новим балансима моћи по региону.

Краху идеје „флексибилне” војне коалиције, превасходно усмерене на борбу против џихадиста, несумњиво су допринеле међуарапске тензије, посебно садашња египатско-саудијска. Заједнички арапски фронт тешко се успоставља на нивоима дипломатије Арапске лиге, како би онда на конкретном терену војне сарадње?

Престројавања и милитаризација Арапа умногоме су узроковани страхом од Ирана откако је Техеран 2014. потписао нуклерани споразум са светским силама, почео да се ослобађа санкција и потврдио амбиције регионалне силе. Израелски министар одбране Моше Јалон је почетком прошле године тврдио да имају податке да сунитске арапске земље покрећу сопствене програме за производњу нуклеарног оружја.

Арапи су истовремено уверени да је бивша америчка администрација била сувише наклоњена шиитима и да је захладнела стратешка партнерства каква је имала са Саудијском Арабијом или Египтом.

Таква атмосфера утицала је да поједине арапске земље појачају агресивност својих политика, узимајући „ствар у своје руке”. Неизвесност да ће Вашингтон наставити да буде гарант њихове безбедности – појачана сада изолационизмом Доналда Трампа – утиче да арапске земље поред америчких војних база почну да отварају простор и другима: Турска има базу у Катару, Британци у Бахреину, Французи у Емиратима. НАТО ће у Кувајту добити свој први регионални штаб ван Европе.

Део простора попунила је Русија, која није била озбиљни актер блискоисточних збивања још од времена протеривања совјетских војних саветника из Египта 1972. Руска војна интервенција у Сирији крајем 2015. драматично је променила односе моћи и Москви обезбедила растући утицај не само у Дамаску, већ на широком потезу од Алжира преко Триполија до Каира. Тиме је потврђен тренд да регион у војној сарадњи више не жели да се фокусира само на једну силу – Американце.

Безбедност Блиског истока, ако такав термин уопште може да се користи, на најнижем нивоу је последњих деценија. Готово јединствен одговор на изазове је нова милитаризација.