Вечност ректора – декана

Дугоочекивани Закон о високом образовању ,,стидљивим” крајичком доспео је у руке новинара. Универзитетска јавност имала је прилику да се, с толико жељеном перјаницом стратегијског развоја нашег високог школства, у складу с болоњским процесом, упозна из новина. Руководећи се пословицом ,,добар је и град, кад нема кише”, с једне, и изреком ,,скромност је врлина”, с дуге стране, и овај новинарски ,,абер” заталасао је академску јавност.

Кроз мало одшкринута „врата” закона, пажњу су нам привукле новине које се односе на ,,вечност” мандата ректора и декана.

Иако се још нису осушила слова прилога у ,,Политици” под насловом „Деканима мало два мандата” (13. фебруара) који је наговештавао појачани надзор Министарства просвете приликом избора органа управљања, уследили су новитети у нацрту закона: „Ректорима и деканима неограничен мандат”.

Подсетимо, тадашње просветне власти послале су факултетима (14. јануара 2015) допис који важи и данас: „Министарство просвете уочило је појаву да један број високошколских установа не поштује закон приликом избора органа пословођења, који се бира на период од три године, с могућношћу једног поновног избора”. Истовремено је проф. др Марко Атлагић, тадашњи члан Одбора за просвету, науку, технолошки развој и информатичко друштво, изнео податак да ,,имамо примере да је неко декан и по 24 године. Таквих имате у Србији колико хоћете, чак мењају и једно слово у називу факултета само да би остали на функцији”. Декани су, по његовим речима, на многим факултетима постали „господари живота и смрти и служе се разним махинацијама како би остали на функцији, јер је корупција овде већа него у грађевинарству. Било је примера на неким војвођанским факултетима, па је реаговао и Покрајински секретаријат за образовање, да се декани кандидују поново за ту функцију годину дана пре одласка у пензију, јер им се тако продужава радни век за још две године”. Тај тренд посебно је изражен од усвајања „болоњског” Закона о високом образовању 2005. године.

Овим се не исцрпљује листа „новитета” које је са собом донео важећи Закон о високом образовању. Подсетимо се питања професора Атлагића („Политика”, 5. децембра 2014), универзитетској јавности: „Зашто професори нису до сада покушали да промене члан који је, по њиховом мишљењу, споран и зашто сматрају да је морално да неко буде на функцији декана деценију и дуже? ” То питање, по њему, изазива још веће чуђење ако имамо у виду чињеницу да је законодавац с правом осмислио овакав члан – како би се смањила могућност корупције и непотизма, и како би ове функције биле доступне већем броју људи, под условом да поседују одговарајуће квалификације?

И, док су тадашње просветне власти опомињале декане да немају право да буду на тој функцији више од два пута, у међувремену је заседао ректорски колегијум Универзитета у Београду, као и Сенат БУ. И, по свему судећи, професори су решили да се оглуше о мишљење Министарства просвете, јер оно није – правно обавезујуће...

Поводом става ректорског колегијума поново се огласио проф. Атлагић: „Шокиран сам оваквим ставом декана и волео бих да то дође до Одбора за просвету, одговорићемо врло радо и темељно”.

Одговор нисмо чули, али смо сазнали за предлог Министарства просвете: ректорима и деканима неограничен мандат.

Немам намеру да пресуђујем шта је боље: „вечност” или смењивост ректора – декана.

Истина, искуство нас учи да пренаглашена улога појединца указује на одсуство демократије и присуство корупције. С друге стране, сликовито речено, ако је научноистраживачки рад „њива” која захтева дубоко орање, да би жетва била благородна, а приноси пунили салаше, неопходно је, с времена на време, мењати и „културе”. Паори – ратари би рекли: „испостило” се земљиште, мењајмо засаде.

Професор Економског факултета Универзитета у Нишу