Večnost rektora – dekana

Dugoočekivani Zakon o visokom obrazovanju ,,stidljivim” krajičkom dospeo je u ruke novinara. Univerzitetska javnost imala je priliku da se, s toliko željenom perjanicom strategijskog razvoja našeg visokog školstva, u skladu s bolonjskim procesom, upozna iz novina. Rukovodeći se poslovicom ,,dobar je i grad, kad nema kiše”, s jedne, i izrekom ,,skromnost je vrlina”, s duge strane, i ovaj novinarski ,,aber” zatalasao je akademsku javnost.

Kroz malo odškrinuta „vrata” zakona, pažnju su nam privukle novine koje se odnose na ,,večnost” mandata rektora i dekana.

Iako se još nisu osušila slova priloga u ,,Politici” pod naslovom „Dekanima malo dva mandata” (13. februara) koji je nagoveštavao pojačani nadzor Ministarstva prosvete prilikom izbora organa upravljanja, usledili su noviteti u nacrtu zakona: „Rektorima i dekanima neograničen mandat”.

Podsetimo, tadašnje prosvetne vlasti poslale su fakultetima (14. januara 2015) dopis koji važi i danas: „Ministarstvo prosvete uočilo je pojavu da jedan broj visokoškolskih ustanova ne poštuje zakon prilikom izbora organa poslovođenja, koji se bira na period od tri godine, s mogućnošću jednog ponovnog izbora”. Istovremeno je prof. dr Marko Atlagić, tadašnji član Odbora za prosvetu, nauku, tehnološki razvoj i informatičko društvo, izneo podatak da ,,imamo primere da je neko dekan i po 24 godine. Takvih imate u Srbiji koliko hoćete, čak menjaju i jedno slovo u nazivu fakulteta samo da bi ostali na funkciji”. Dekani su, po njegovim rečima, na mnogim fakultetima postali „gospodari života i smrti i služe se raznim mahinacijama kako bi ostali na funkciji, jer je korupcija ovde veća nego u građevinarstvu. Bilo je primera na nekim vojvođanskim fakultetima, pa je reagovao i Pokrajinski sekretarijat za obrazovanje, da se dekani kandiduju ponovo za tu funkciju godinu dana pre odlaska u penziju, jer im se tako produžava radni vek za još dve godine”. Taj trend posebno je izražen od usvajanja „bolonjskog” Zakona o visokom obrazovanju 2005. godine.

Ovim se ne iscrpljuje lista „noviteta” koje je sa sobom doneo važeći Zakon o visokom obrazovanju. Podsetimo se pitanja profesora Atlagića („Politika”, 5. decembra 2014), univerzitetskoj javnosti: „Zašto profesori nisu do sada pokušali da promene član koji je, po njihovom mišljenju, sporan i zašto smatraju da je moralno da neko bude na funkciji dekana deceniju i duže? ” To pitanje, po njemu, izaziva još veće čuđenje ako imamo u vidu činjenicu da je zakonodavac s pravom osmislio ovakav član – kako bi se smanjila mogućnost korupcije i nepotizma, i kako bi ove funkcije bile dostupne većem broju ljudi, pod uslovom da poseduju odgovarajuće kvalifikacije?

I, dok su tadašnje prosvetne vlasti opominjale dekane da nemaju pravo da budu na toj funkciji više od dva puta, u međuvremenu je zasedao rektorski kolegijum Univerziteta u Beogradu, kao i Senat BU. I, po svemu sudeći, profesori su rešili da se ogluše o mišljenje Ministarstva prosvete, jer ono nije – pravno obavezujuće...

Povodom stava rektorskog kolegijuma ponovo se oglasio prof. Atlagić: „Šokiran sam ovakvim stavom dekana i voleo bih da to dođe do Odbora za prosvetu, odgovorićemo vrlo rado i temeljno”.

Odgovor nismo čuli, ali smo saznali za predlog Ministarstva prosvete: rektorima i dekanima neograničen mandat.

Nemam nameru da presuđujem šta je bolje: „večnost” ili smenjivost rektora – dekana.

Istina, iskustvo nas uči da prenaglašena uloga pojedinca ukazuje na odsustvo demokratije i prisustvo korupcije. S druge strane, slikovito rečeno, ako je naučnoistraživački rad „njiva” koja zahteva duboko oranje, da bi žetva bila blagorodna, a prinosi punili salaše, neophodno je, s vremena na vreme, menjati i „kulture”. Paori – ratari bi rekli: „ispostilo” se zemljište, menjajmo zasade.

Profesor Ekonomskog fakulteta Univerziteta u Nišu