Пренос уживо из подземног срца ЦЕРН-а

Добро јутро, Београде!

Овим речима, на српском, у име колега из Европске организације за нуклеарна истраживања (ЦЕРН) др Золтан Силаши је из Женеве поздравио средњошколце окупљене на мастеркласу ЦЕРН-а, који је одржан на Физичком факултету Универзитета у Београду.

Они су истовремено са око 10.000 својих вршњака широм света учествовали на националној видео-конференцији, током које су им српски истраживачи у ЦЕРН-у открили део највећег светског научног комплекса.

Уз много смеха и питања, у тајне физике увели су их научници у Београду – др Предраг Миленовић и проф. др Петар Аџић (руководилац српског истраживачког тима на експерименту ЦМС, који истражује тајне постанка универзума). Са женевске стране екрана били су др Драгослав Лазић Лаза и

Небојша Смиљковић Боки, које су њихове колеге из Београда ословљавале управо тим надимцима.

Боки и Лаза су сликом и тоном показали ученицима како изгледају контролна соба ЦМС експеримента, кафетерија (најважнија просторија за научнике у часовима предаха), просторије и ходници испуњени милионима каблова, заштитни апарати, мере обезбеђења…

Док је навлачио заштитну опрему (обавезан шлем и посебне ципеле са челичним ђоном и шпицевима), Лаза је објашњавао да на сваки кутак подземља мотре камере и да се у сваком тренутку зна ко се где налази. И још важније – да ли су изашли сви који су се спустили. Он је од свих српских научника у ЦЕРН-у најдуже и памти када се уместо садашњег лифта спуштао стојећи на даскама, балансирајући у блатњавим чизмама, гледајући између дасака како силази стотину метара испод земље.

Он и колегиница Ноеми Бени су овога пута сишли лифтом који је једино безбедно место у случају било какве незгоде, јер не пропушта дим. Док се спуштао у подземље, веза Београда и Женеве се на неколико минута прекинула. Ученицима је показао и све нивое провере које научници пролазе од површине до подземља – од очитавања дозиметра, преко скенирања мрежњаче ради идентификације, до дуплих врата кроз која пролази једна по једна особа, и то без наглих покрета. Обично се држи рука на срцу, а уз тело сви каишеви или апарати, јер скенер може погрешно да очита да кроз врата покушавају да прођу две особе истовремено.

Како то изгледа на лицу места пре неколико година уверила се и екипа новинара из Србије, а „Политикин” новинар је кроз ова врата прошао из петог пута, док нисмо открили да „смета” машна на женској торби.

Наши научници су средњошколцима показали зидове прекривене детекторима за дим, објашњавали „да се највише боје ватре са свом том енергијом којом су окружени”, показали апарат који изгледа попут ваге и којим се мери да ли је особа озрачена након изласка из подземља. У срцу експеримента, Боки је показао машинерију од 14.000 тона гвожђа и опреме, а одушевљење у сали су изазвале његове речи да је поједине делове опреме правила „Застава алати” из Крагујевца.

Будући физичари су пробили термин за видео-конференцију са ЦЕРН-ом за готово пола сата, тако да су по завршетку у ваздуху остала подигнута два прста многих који су имали спремљено питање. Ипак су сви ученици добили одговоре, делом из Женеве, а делом од научника у сали Физичког факултета.

Занимало их је, на пример, колико је коштала изградња ЦМС детектора, шта тачно зрачи, колико је људи запослено, какав је практичан значај научних открића, како изгледа живот ван ЦЕРН-а… Салве смеха изазвало је питање „какав је утицај на животну околину”, јер је у том тренутку дошло до сметњи на везама, па се само чула реченица „Не чујем, не чујем!” Средњошколци су сазнали да је изградња детектора коштала шест милијарди швајцарских франака, али и одмах добили објашњење да то „није скупо”, јер кошта мање од изградње носача авиона, или једнако као неколико авиона бомбардера. Објашњено им је да је потребно да прође много времена док се велика научна открића примене у свакодневном животу, попут оног које је 1952. овенчано Нобеловом наградом, а које је омогућило да данас свака болница користи нуклеарну магнетну резонанцу.

– У ЦЕРН-у је стално запослено 2.500 људи, углавном су то физичари и инжењери различитих профила, а ту је и још око 12.000 научника са разних светских универзитета. Има оних који су попут нас овде годинама, а има и оних који долазе на по недељу дана. Ван ЦЕРН-а живимо обичне животе, породица, кошење траве, скијање на Алпима… и чезнемо за буреком – причали су научници који раде у овом комплексу који захвата територије Швајцарске и Француске.

Одговорено је и на питање о животној средини – утицај је минималан, чак се водило рачуна и о висини зграда комплекса ЦЕРН-а, да не би становницима околних кућа заклањали поглед на Монблан.

У сали на Физичком факултету равноправно су били заступљене девојке и момци, али да су ученице доминирале у постављању питања. Бојана Нинковић је прва узела микрофон. Матуранткиња је Петнаесте београдске гимназије и жели да упише физику. Она, као и Вера Ловић, Наталија Недић и Тијана Вукић из Прве београдске гимназије виде себе за неколико година у ЦЕРН-у и то је и био разлог што су се пријавиле на овај мастерклас.

– Селекцију кандидата су обавиле школе. Ђаци који су били заинтересовани за овај час пријављивали су се онлајн, а потом су наставници бирали најбоље и најуспешније на такмичењима. У преподневном делу су сви могли да учествују, њих око 50, а у поподневном, када су рађени експерименти само 30, због ограниченог броја компјутера – рекао је за наш лист др Аџић и додао да су наставници могли само да слушају и гледају док ђаци раде.

Наредни часови у Крагујевцу и Нишу

На крају дана је одржана још једна видео-конференција са ЦЕРН-ом, на енглеском језику, током које су представници ученика из држава које су тога дана имале мастерклас презентовали резултате експеримената на којима су радили под руководством научника из ЦЕРН-а.

Неколико дана пре београдских средњошколаца, „лед су пробили” ученици из Новог Сада. По један дан са научницима из ЦЕРН-а до 11. априла имаће прилику да проведу матуранти из 50 земаља, а у програму учествује око 200 научних институција. Следећи мастерклас у Србији је на Институту за физику Универзитета у Крагујевцу 16. марта, а дан касније на департману за физику Нишког универзитета.