Рат словачких листова и владе

Специјално за „Политику“ 
Братислава, 27. марта – Када неки лист одлучи да изађе са празном насловном страном, то значи да има велики проблем с влашћу. А кад то ураде сви листови, као што су то данас учинили сви словачки дневници, то значи да цела штампа има тај проблем и да се онда лако може претпоставити ко је у праву.

Осим „Спорта”, сви словачки дневници – „Правда”, СМЕ, „Хосподарске новини”, „Плус један ђењ” и „Нови час” – изашли су данас, у знак протеста против Закона о штампи, који припрема влада, с белом насловном односно првом страном – са плакатираних „седам грехова” овог закона.

Овај закон штампа, које се, наравно, директно и највише тиче, сматра за тешко угрожавање слободе изражавања. Предлог коалиционе владе премијера Роберта Фица критикује такође и опозиција, која чак и прихватање Лисабонског уговора ЕУ условљава променама предлога тог закона. Критика долази не само из унутрашње опозиције, него и од низа међународних организација, и то не само новинарских него и таквих као што је Организација за европску безбедност и сарадњу (ОЕБС).

Свима њима највише смета настојање владе да се прогура хипертрофирано и апсолутистичко право на одговор чак кад су у питању објављене евидентно објективне и истините информације. Представник ОЕБС-а Миклош Харашти упозорио је предлагаче закона да су ти предлози у супротности са словачким обавезама као чланице ОЕБС-а у погледу заштите слободе изражавања.

На овај начин словачки дневници протестују по други пут у историји самосталне Словачке. Први пут је то било деведесетих година када су листови празном насловном страном упозоравали на политику владе Владимира Мечијара која је настојала да непослушну и опозиционо настројену штампу дисциплинује економским притиском. Због таквих и сличних кораке те владе, чији је премијер и сада на челу странке која је у владиној коалицији, Словачка је била гурнута у изолацију и дуго каснила у евроатлантским интеграцијама. Из изолације се вратила и успела крајним напорима да ухвати корак у интеграцијама пошто је 1998. Мечијар побеђен на изборима.

Мечијар у влади сада није прва виолина, није чак ни министар, али се чини да најјача владина странка СМЕР – социјална демократија, која је сада популарнија него што је некад била Мечијарова странка, није из његове владавине извукла потребне поуке, иако је већ имала невоље са изолацијом у Европској странки социјалиста и критикама ОЕБС-а. Као да јој се чини да може и без слободне штампе, чак и против ње, да влада. Можда и може, али тај пут води – зна се где.