Правио ципеле за Тита и цара

Ужице – Док им сада за једну зиму пукну ципеле ко зна у ком делу света направљене, многи се с носталгијом присете старих мајстора обућара и квалитетне ручне израде. Било некад и умећа и стрпљења. Наду да то није сасвим избледело враћа Ужичанима у ово доба млади мајстор за обућу Дејан Рамић.

Он се, научивши занат од оца, определио да ручно прави ципеле по мери и наруџбини. У невеликој Дејановој недавно отвореној радњи препознатљиво мирише кожа, уредно су наслагани калупи и по који пар различитих модела. Муштерија бира материјал, мајстор узима меру и прави жељено. Решава и невољу оних који трагају за великим бројевима, правио је мушке број 54. Чува Дејан традицију и посла има.

А та ужичка обућарска традиција заиста је светла. Ововремени Ужичани, који све знају о старлетама и политичарима, немају појма да су некад имали најбољег мајстора за ципеле у држави. Правог уметника за израду обуће, коју је правио и за крунисане главе.

Он, Милутин Мића Спасојевић (1911–1992), имао је звање државног мајстора заната обућарске струке. О њему и том врхунском стварању у књизи објављеној крајем прошле деценије с љубављу је писала његова ћерка др Светлана Спасојевић из Београда.

Милутин се родио пред балканске ратове у Ужицу, а у тајне обућарског заната ушао је двадесетих година код ужичког обућара Милије Јевтовића званог Тузла. Мајстор постаје 1937, када с ортаком Недовићем отвара радњу за прављење квалитетне и модерне обуће у ужичкој главној улици. Мића је играо и фудбал у Слободи, певао у радничком друштву „Абрашевић”. Имао је из два брака четворо деце.

Као симпатизера партизана Немци су га у рату спровели у Бањички логор, где се три пута нашао на списку за стрељање, али му је живот сачувао глас о мајсторству. У управи логора сазнали су да је врхунски мајстор чизмар, па кад им је направио чизме вратили су га у ужички затвор ради поновне истраге. У току окупације Милутин је још три пута хапшен и пуштан у Ужицу.

После рата није га занимао борачки стаж ни политика (иако су га изабрали за потпредседника ужичког Народног фронта), већ само његова струка. Правио је ципеле и чизме, а 1951. постао једини државни мајстор заната обућарске струке у Србији.

За рођендан Јосипа Броза 25. маја 1952. године Мића Спасојевић му поклања ципеле које је лично израдио. Мајстору је захваљено кратким писмом на коме је Титов потпис. Како пише ауторка књиге, једне Мићине ципеле дариване Брозу још се чувају у Титовом музеју у Београду.

Из Ужица, где је био пословођа обућарске радње, овај мајстор прелази у Београд 1953. године и најпре ради као моделар и наставник рада у Школи заната. Излагао је своје моделе на сајмовима, а зенит стваралаштва достигао у другој половини педесетих с обућарским салоном у Београду, када је диктирао моду тог времена. „Кориснице услуга биле су супруге наших политичара и државника, супруге и кћери амбасадора и научника, филмске и позоришне глумице. Милутину су нудили радњу у Таковској 12 да буде његова, али тата је то одбио јер је мислио да нема морално право на то”, пише у књизи Светлана Спасојевић и додаје да је њен отац с добрим немачким алатом и погодним калупима правио моделе с најмањим утрошком материјала, коже свињаче.

„Потом прелази у приватни сектор, откада му је у послу много помагала супруга Душанка. И даље ради ципеле и чизме за угледне и велике личности, као што су маршал Тито и цар Хајле Селасије!”

Радио је Мића све до 1978. године, и то у кућној радионици од 15 квадрата, насталој од преграђеног предсобља, а у старости живео с минималном пензијом. Био је скроман а срећан човек, неизмерно волео занат и своју породицу. Поклоне које је добио од Тита – наливперо „паркер” и џепни сат швајцарске производње с Титовим потписом на поклопцу – даровао је деци.

„Био је срећан, јер је био частан човек, јер је умео све да нас усрећи. Никада нећу заборавити и последњи гест мог тате када је пао у кревет и пред смрт изгубио моћ говора. Тада је подигао руку, кажипрстом дао знак и са свим укућанима се изљубио. То је био његов благослов нама”, написала је Светлана Спасојевић у књизи „Мој отац Милутин Мића Спасојевић”.