​Коштуница, Николић, Тадић и тихи кандидати

Ако се Вук Јеремић потајно надао да ће постати Војислав Коштуница с наочарима и преузети ауру човека који је победио Слобу, бивши председник СР Југославије и ДСС-а посматра ствари кроз другачију политичку диоптрију.

На тајној вечери, где су с Војом, уместо апостола, седели Милош Јовановић, Александар Поповић и професор Слободан Самарџић, тихи, незванични кандидат накратко је изашао из анонимности и наставио да емитује свој утицај.

Дискреција је бољи део славе, написао је Шекспир.

Ове мудрости се свих последњих година тврдоглаво придржава човек који је вратио мандат народу на први знак да га Срби не желе. И није, попут Бориса Тадића, боравио у самоизолацији један дан. Наиме, остао је све време у свом филму.

Када Војислав Коштуница шета сам, без обезбеђења, он показује како изгледа староградски пример српског демократе. Богољуб Карић га је некада инаугурисао у патријарха демократије, а сада би га привео у ЦЗ. Волели га или не, остаће упамћен као ретки примерак овдашње политичке фауне који је, када су га приморали да бира између себе и Срба, изабрао ове друге.

Али, ако се већ добровољно повукао на линију Дорћол – Бајлонијева пијаца – Белановица, показао је да не жели да се тргује његовом политичком заоставштином. Креирајући Устав с преамбулом која спречава признање независности Косова и политику војне неутралности, иако наизглед аутистичан, он повремено активира свој унутрашњи реактор и поново зрачи известан део бирачког тела.

Нем за медије, видљив за фотографе, у црвеном џемперу, сео је између Поповића и Јовановића. Један је кандидат за председника Србије, а други будући лидер ДСС-а.

Могу ли они оживети некада моћну владајућу странку показаће ови, а вероватно следећи избори, али чињеница је да Милош намерава да буде Коштуница на шест хиљада обртаја. Четредесетједногодишњи докторанд на Сорбони најављује борбенији и живахнији ДСС за који се веровало да је на издисају.

Избор доктора хемије Александра Поповића за председничког кандидата може представљати политичку алхемију за ДСС јер се од Поповића, као бившег спринтера и атлетског репрезентативца, очекују две ствари: да истрчи пристојну кампању, створи адитив који ће продужити рок трајања странке, а потом је препустити Милошу с вишком адреналина. Војску није служио у вртићу, него је био специјалац 63. падобранске и с Коштуничином невидљивом руком која ће га наводити, уз енергију политичког репера, спроводиће принципе војне неутралности и критичан став према Бриселском споразуму и евроинтеграцијама.

Увођење дискретних кандидата у игру није тактика само ове партије. Рекло би се да је ова председничка утакмица никада узбудљивија по именима који не наступају у улози плејмејкера, већ вире иза завеса изборних штабова. У таквој подели, још два српска председника агитују за своје политичке наследнике. Томислав Николић подржава Александра Вучића, док је Борис Тадић, после сметњи на везама, поново стао уз свог некадашњег ученика Вука Јеремића. Ако је Борис опростио Вуку изостанке са часова социјалдемократије, Тома се, после непроспаваних ноћи, опростио од Андрићевог венца у корист Вучића. Тома је био неверан само неколико дана, тек мало дуже него што је био спикер парламента.

Шта је убедило актуелног председника да пристане на улогу Томе без земље? Вероватно је попио вучићевку уместо томоваче.

Из исте чутурице напојио се и некадашњи политички тешкаш Вук Драшковић који је подржао шефа СНС-а. Игром Вуком против Вука, Вучић је показао да није Црвенкапа. Њему блиски таблоиди оптужују Јеремића да је натовац, док истовремено НАТО Драшковић подржава Вучића. У том плесу с вуковима, Јеремић је рачунао на Тому и, посредно, на Коштуницу, али је добио Вељу Илића. Да ли је то капитална добит или утешна награда? Зависи од тога да ли је Веља „пола човек пола багер”, или „пола човек пола шљивик”. Односно, да ли ће Чачанин на Београд кренути с тешком механизацијом или с теглом пекмеза.

Не треба потцењивати чачанску самохотку марке „Илић”. Био је уз Вука Драшковића, а затим сурфовао на таласима власти с Коштуницом, потом и Вучићем, па је препливао код Јеремића, када га је Вучић, уместо у владу, преусмерио ка ПИО фонду.

Хоће ли Воја, Борис, Тома, Веља и Вук с Даном продужити своје невидљиве политичке животе кроз званичне кандидате, као њихове медијуме?

И заборављени Живан Берисављевић је убачен у предизборну комбинаторику. Убрао је Сашу Јанковића. Некадашњи идеолошки уредник Централног комитета из јогурт револуције је изронио као идеолог војвођанског аутономаштва, пребацујући се из Савеза комуниста у невладин сектор. Колико ће Јанковић имати користи од подршке живахног осамдеседвогодишњака који се залагао за стварање Републике Србије и Републике Војводине?

Ако је легендарни Дуда Ивковић убедљиво најбоље решење у нападу Јанковића, што је Вучић компензовао удвајајући Дуду с Давором Штефанеком и Миланом Гуровићем, Берисављевић се може показати као једна од слабијих карика у одбрани такозване грађанске опције. Тврде аутономашке идеје у финишу кампање реинкарнираног комунистичког аса, пожељне су у оној мери у којој би се Чанак предомислио, одустао од кандидатуре и признао да једнако подржава и Косово и Јанковића.

Вучић је овде одиграо вештије, иако нема стратега попут Дуде Ивковића. Иштван Пастор, још један играч из старе гарде, боља је опција у последњој предизборној четвртини.