​Koštunica, Nikolić, Tadić i tihi kandidati

Ako se Vuk Jeremić potajno nadao da će postati Vojislav Koštunica s naočarima i preuzeti auru čoveka koji je pobedio Slobu, bivši predsednik SR Jugoslavije i DSS-a posmatra stvari kroz drugačiju političku dioptriju.

Na tajnoj večeri, gde su s Vojom, umesto apostola, sedeli Miloš Jovanović, Aleksandar Popović i profesor Slobodan Samardžić, tihi, nezvanični kandidat nakratko je izašao iz anonimnosti i nastavio da emituje svoj uticaj.

Diskrecija je bolji deo slave, napisao je Šekspir.

Ove mudrosti se svih poslednjih godina tvrdoglavo pridržava čovek koji je vratio mandat narodu na prvi znak da ga Srbi ne žele. I nije, poput Borisa Tadića, boravio u samoizolaciji jedan dan. Naime, ostao je sve vreme u svom filmu.

Kada Vojislav Koštunica šeta sam, bez obezbeđenja, on pokazuje kako izgleda starogradski primer srpskog demokrate. Bogoljub Karić ga je nekada inaugurisao u patrijarha demokratije, a sada bi ga priveo u CZ. Voleli ga ili ne, ostaće upamćen kao retki primerak ovdašnje političke faune koji je, kada su ga primorali da bira između sebe i Srba, izabrao ove druge.

Ali, ako se već dobrovoljno povukao na liniju Dorćol – Bajlonijeva pijaca – Belanovica, pokazao je da ne želi da se trguje njegovom političkom zaostavštinom. Kreirajući Ustav s preambulom koja sprečava priznanje nezavisnosti Kosova i politiku vojne neutralnosti, iako naizgled autističan, on povremeno aktivira svoj unutrašnji reaktor i ponovo zrači izvestan deo biračkog tela.

Nem za medije, vidljiv za fotografe, u crvenom džemperu, seo je između Popovića i Jovanovića. Jedan je kandidat za predsednika Srbije, a drugi budući lider DSS-a.

Mogu li oni oživeti nekada moćnu vladajuću stranku pokazaće ovi, a verovatno sledeći izbori, ali činjenica je da Miloš namerava da bude Koštunica na šest hiljada obrtaja. Četredesetjednogodišnji doktorand na Sorboni najavljuje borbeniji i živahniji DSS za koji se verovalo da je na izdisaju.

Izbor doktora hemije Aleksandra Popovića za predsedničkog kandidata može predstavljati političku alhemiju za DSS jer se od Popovića, kao bivšeg sprintera i atletskog reprezentativca, očekuju dve stvari: da istrči pristojnu kampanju, stvori aditiv koji će produžiti rok trajanja stranke, a potom je prepustiti Milošu s viškom adrenalina. Vojsku nije služio u vrtiću, nego je bio specijalac 63. padobranske i s Koštuničinom nevidljivom rukom koja će ga navoditi, uz energiju političkog repera, sprovodiće principe vojne neutralnosti i kritičan stav prema Briselskom sporazumu i evrointegracijama.

Uvođenje diskretnih kandidata u igru nije taktika samo ove partije. Reklo bi se da je ova predsednička utakmica nikada uzbudljivija po imenima koji ne nastupaju u ulozi plejmejkera, već vire iza zavesa izbornih štabova. U takvoj podeli, još dva srpska predsednika agituju za svoje političke naslednike. Tomislav Nikolić podržava Aleksandra Vučića, dok je Boris Tadić, posle smetnji na vezama, ponovo stao uz svog nekadašnjeg učenika Vuka Jeremića. Ako je Boris oprostio Vuku izostanke sa časova socijaldemokratije, Toma se, posle neprospavanih noći, oprostio od Andrićevog venca u korist Vučića. Toma je bio neveran samo nekoliko dana, tek malo duže nego što je bio spiker parlamenta.

Šta je ubedilo aktuelnog predsednika da pristane na ulogu Tome bez zemlje? Verovatno je popio vučićevku umesto tomovače.

Iz iste čuturice napojio se i nekadašnji politički teškaš Vuk Drašković koji je podržao šefa SNS-a. Igrom Vukom protiv Vuka, Vučić je pokazao da nije Crvenkapa. Njemu bliski tabloidi optužuju Jeremića da je natovac, dok istovremeno NATO Drašković podržava Vučića. U tom plesu s vukovima, Jeremić je računao na Tomu i, posredno, na Koštunicu, ali je dobio Velju Ilića. Da li je to kapitalna dobit ili utešna nagrada? Zavisi od toga da li je Velja „pola čovek pola bager”, ili „pola čovek pola šljivik”. Odnosno, da li će Čačanin na Beograd krenuti s teškom mehanizacijom ili s teglom pekmeza.

Ne treba potcenjivati čačansku samohotku marke „Ilić”. Bio je uz Vuka Draškovića, a zatim surfovao na talasima vlasti s Koštunicom, potom i Vučićem, pa je preplivao kod Jeremića, kada ga je Vučić, umesto u vladu, preusmerio ka PIO fondu.

Hoće li Voja, Boris, Toma, Velja i Vuk s Danom produžiti svoje nevidljive političke živote kroz zvanične kandidate, kao njihove medijume?

I zaboravljeni Živan Berisavljević je ubačen u predizbornu kombinatoriku. Ubrao je Sašu Jankovića. Nekadašnji ideološki urednik Centralnog komiteta iz jogurt revolucije je izronio kao ideolog vojvođanskog autonomaštva, prebacujući se iz Saveza komunista u nevladin sektor. Koliko će Janković imati koristi od podrške živahnog osamdesedvogodišnjaka koji se zalagao za stvaranje Republike Srbije i Republike Vojvodine?

Ako je legendarni Duda Ivković ubedljivo najbolje rešenje u napadu Jankovića, što je Vučić kompenzovao udvajajući Dudu s Davorom Štefanekom i Milanom Gurovićem, Berisavljević se može pokazati kao jedna od slabijih karika u odbrani takozvane građanske opcije. Tvrde autonomaške ideje u finišu kampanje reinkarniranog komunističkog asa, poželjne su u onoj meri u kojoj bi se Čanak predomislio, odustao od kandidature i priznao da jednako podržava i Kosovo i Jankovića.

Vučić je ovde odigrao veštije, iako nema stratega poput Dude Ivkovića. Ištvan Pastor, još jedan igrač iz stare garde, bolja je opcija u poslednjoj predizbornoj četvrtini.