Лист који је власти бацао у очај

Недељни лист београдских студената ,,Студент” прославиће 15. марта ове године 80 година од оснивања.

Освајач слободе, оштар критичар, бунџија и оптимист, ходач племенитих намера по ивици дозвољеног, суптилни путоказ ка режимском лицемерству и непринципијелности, широко отворених очију маестрално је сортирао актуелни тренутак и филигранским провокацијама власти бацао у очај. Био је оспораван, званично вољен, тајно цензурисан.

И таква богата и бурна историја давала му је патину изазовности и заноса, па као еликсир уливала снагу његовим чуварима, младим, амбициозним и слободоумним академцима. Интелигентни и проницљиви, били су срж и суштина онога што је представљао ,,Студент”, лист београдских студената.

Када су широм Америке и Европе студентски покрети 1968. изашли на улице, њихове колеге у Београду осећале су последице појачане социјалне неједнакости и незапослености и о томе говорили на масовним студентским протестима.

Полиција је више пута упадала на факултете и премлаћивала студенте.

О догађајима на Филозофском факултету, о овацијама које је добио Стеван Жигон извођењем Робеспјера из представе ,,Дантонова смрт”, о Десанки Максимовић и Мири Алечковић које су се солидарисале са студентима, о снимцима Душана Макавејева, о паролама ,,Доле црвена буржоазија”, ,,Извозимо људе као смрзнуту говедину!”, није се могло прочитати нигде, осим у ,,Студенту”.

Храбро је корачао са својом читаоцима. Главни и одговорни уредник, студент филозофије Ђорђије Вуковић, сваког дана је правио ванредно издање, а тираж је било најбоља смерница ка истини – 80.000 примерака!

Када је седмога дана демонстрација Јосип Броз Тито студентима поручио ,,нико није незаменљив, па ни ја!” – ,,Студент” је јавност обавестио о крају протеста насловницом с великом црном траком.

У упирању ка свему што су академци сматрали неправдом, ,,Студенту” је, сасвим природно, и игра мачке и миша с властима била неисцрпан извор инспирације. Нарочито младим уметницима, који су на страници посвећеној карикатурама, афоризмима и поезији слободу освајали на свој начин.

– Личи!

– Ама не личи – убеђивао се у пола ноћи с људима у оделима данашњи магистар сликарства и карикатуриста Миленко Михајловић који је уз мотиве скулптуре Антуна Аугустинчића (која се налазила на популарној ,,црвеној”) насловницом ,,Студнета” слао поруку, с ,,малом” разликом што је те 1987. године главу коња и јахача заменио. Рано ујутру, поново су га звали у штампарију, где је затекао двојицу како цепају лист и трећег у мантилу како надгледа. У отреситом, младалачком стилу у коме је већ бранио насловни цртеж с ликом београдског Победника (нацртаног из профила до паса) речима: Друг Тито има тако херојски лик, да би сигурно Мештровићу био инспирација, покушао је и овога пута.

Али, цео тираж је уништен. ,,Студент” је вратио лоптицу властима када су Михајловића позвали на информативни разговор и рекли да о томе ни с ким не прича. Позив је, а где би другде, и то баш на Дан безбедности, завршио на насловници с афоризмом Александра Баљка: ,,С непријатељем нема дијалога, а мене су позвали на разговор”.

Као и у случају Вуковића и овде је слобода платила цену. Због њиховог виђења Осме седмице цела редакција је смењена, али дух није уништен.

,,Београдски Студент”, ,,Нови Студент”, лист београдских студената ,,Студент”, како се током деценија звао покренуо је 1937. године каснији народни херој Иво Лола Рибар (1916–1943), тада студент Правног факултета у Београду, након састанка групе студентских активиста, антифашиста, левичара и припадника СКОЈ-а.

Први број појавио се на улицама 15. марта, нешто више од две године пре почетка Другог светског рата. У том тренутку у Европи није постојало такво штампано издање за студенте и младе. Од самог почетка пратиле су га цензура и забрана. Према речима Богдана Пешића, првог главног и одговорног уредника листа, често су припадници полиције (тадашње Краљевине Југославије) чекали да изађе из штампарске пресе, не би ли га запленили. До 1941. године изашло је 14 бројева.

,,Студент” је обновљен већ 1945. и до краја осамдесетих остао метафора младости, снаге, критике и бунта. Ни у првим годинама деведесетих није се променио, а други рекордни тираж забележио је током демонстрација 9. марта 1991. године. За огледало новина изабрана је фотографија Патријарха Павла с поруком ,,Нека гробови Недељка и Бранивоја буду последњих споменик српској неслози”.

Када је реч о мојој генерацији, уводник ,,Студента” септембра 2002. био је још један покушај да редакција оправда традицију и врати сагорелу аутентичност. Вођени геслом да смо слободни онолико колико и наша мисао, желели смо да будемо део неопходног и бесконачног освајачког похода ка неспутаности, неограничености, незаробљености. Бунили смо се против свега што смо сматрали неправдом, а чинило се да су од вајкада до данас проблеми академаца исти. Разлика је у томе, што штампаног ,,Студента” више нема. А нема ли више ни повода за бунт?

*Главни и одговорни уредник Студента 2002–2004. године

Увек млади академци

Генерације уредника и сарадника ,,Студента” схватиле су како функционише власт. Истина је да је добру већину то само одржало у уверењу да су њихов пут и начин исправни. Од првог до последњег броја, највећа вредност ,,Студента” били су баш ти млади академци, који су оставили дубок и неизбрисив траг у друштву, култури, политици, науци и новинарству. И управо докази о величини листа налазе се у биографијама највећих стваралаца који су обележили читав 20. век.

Та колекција идеја, појмова, решења, маштовитости никада није истражена као целина и данас би можда остала сасвим непримећено да није студентовца. На иницијативу новинарке Јелице Стојанчић, главног и одговорног уредника 1982. године, окупила се екипа у којој су и новинарка Бранка Оташевић, уметник Југослав Влаховић и публициста Љубомир Кљакић. Решени су да ,,Студент” 80. рођендан дочека на пристојан и достојан начин.

Овог 15. марта, на споменику народном хероју Иви Лоли Рибару, бивши уредници положиће венац. Истог дана, на конференцији за новинаре у прес-центру Удружења новинара Србије, ветерани листа говориће о томе како је ,,Студент” био гласило не само универзитетске већ и шире интелектуалне јавности, полигон слободног мишљења, журналистичке и уметничке креативности, школа доброг новинарства и расадник талената.