Кадрови решавају све

Чувена мисао тифлиског богослова је кратка, а говори много. Од кадрова зависи све, пропаст друштва и државе, њихов узлет и препород. Основни разлог пропадања стога не треба тражити у спољним већ у унутрашњим факторима. Ако унутар себе тражимо разлоге неуспеха, онда можемо да се поправимо и да избегнемо понављање грешака у будућности.

Кадрови се бирају кадровском политиком, а таква политика обично садржи моралне, интелектуалне и друге критеријуме којима се људи распоређују на одговорне функције у друштву и држави.

Убрзо после 5. октобра спроведена је реформа образовања. Примењена је Болоњска декларација која је високо школство свела на ниво средње школе. Отворени су приватни универзитети, а на државним је повећана школарина. Упис на факултет више није био знак престижа интелектуалних способности већ напросто могућност за сваког, чак и лењог и лошег средњошколског ђака. Образовни критеријуми су се изгубили. Докторати ничу као печурке после кише. Просветни радници су постали неми посматрачи те промене, оглашавајући се само када су им зараде угрожене. Тек малобројни су указивали на погубност болоњског процеса.

Резултат? Огроман број факултета који се баве правним и економским наукама, толики да би неупућени помислили да је Србија земља правде и благостања. Докторске студије се често уписују због сујете или немогућности да се нађе посао. Већина нема никакву интелектуалну вредност, што показује стварност око нас.

Србију из ове невоље неће спасти дуално образовање. Разлог? Напросто, зашто би неко завршавао средњу стручну школу кад може после завршене гимназије још лакше да упише факултет, а касније да лако стигне и до доктората.

Систем образовања је један од два кључна проблема који узрокују кризу у којој се српска држава и друштво налазе већ 17 година.

Други проблем је у политичком систему који се у ствари састоји из два подсистема: партијски и изборни. Садашњи партијски систем подстиче послушништво као основно мерило напретка. Странке пате од синдрома вечног лидера, а када председник странке изгуби партијске изборе он често бива избачен из странке или је напушта стварајући нову странку. Већина наших политичара сматра себе незаменљивим на основу огромног ега који им не дозвољава да се повуку из политике.

Изборни систем пропорционалног представништва је други узрок проблема политичког система и увећан је чињеницом да је јавни мандат посланика претворен у њихово лично власништво, ван утицаја партије и бирача. Пропорционалност омогућава да минорне странке уз помоћ коалиција заобиђу изборни цензус. Природни цензус за мањинске странке такође има мањкавости, као и прописи који омогућавају да се било каква група или појединац прогласе припадницима националне мањине и злоупотребом права уђу у парламент. Скупштина Србије је на заседањима полупразна, представници народа незаинтересовани за конструктивну дискусију. Скупштинска сала је пуна само у дану за гласање, а амандмани које предлаже опозиција по аутоматизму се одбијају. Политиком се баве они који од тога живе, а једина амбиција посланика је да постану политичка класа која ужива у привилегијама не радећи ништа.

Проблем постоји да би се решио. У образовању треба пооштрити критеријуме пре свега у основним школама, где би се тешко зарађивале петице, што би био први степен ка другачијем избору кадрова који су неопходни држави и друштву. Требало би повећати број средњих стручних школа, а смањити број гимназија.

Србија је премала држава за оволики број високошколских установа колико их има сада. Њој је сасвим довољан један универзитет који би одговарао стандардима најбољих светских универзитета. На тај универзитет би се улазило озбиљним пријемним испитом, губио би се статус редовног студента после падања на једном или два испита. Они који би се школовали о трошку државе били би у обавези да десет година проведу у државној служби у местима где су потребни држави која их стипендира.

Изборни систем би требало да се састоји нпр. од 100 једномандатних изборних округа, бираних у једном кругу избора. Тиме би се постигла одговорност посланика пред грађанима и грађани би знали коју личност бирају. Потребно је увести законску обавезу присуства посланика на скупштинском заседању.

Што пре схватимо да смо ми сами одговорни за појаву проблема у друштву и да смо исто тако одговорни за њихово решавање, свима ће бити боље.

Магистар међународних односа