Чији је државни новац

Има доста тачних констатација у тексту „Кадрови решавају све“ магистра Бошка Јовановића, али у размишљањима о решавању проблема, посебно у образовању, очигледан је један у најмању руку наиван приступ.

Пре свега, Болоњска декларација је настала као врло племенита идеја која се понегде извргла у своју супротност. Посебно у земљама у транзицији, али и у неким много развијенијим земљама Европе. Тачна је констатација да је код нас Болоњска декларација свела универзитетске студије на ниво средње школе, али то није кривица саме декларације, већ њене државне примене мотивисане искључиво дневнополитичким разлозима. Јер да би себе представиле као успешне, неке државе, међу њима и наша, омогућиле су дословце сваком да се упише на универзитетске студије обесмишљавањем пријемних испита. Шта је данас пријемни испит? У суштини, сведен је на средство разврставања оних који ће се школовати „бесплатно“ и оних који ће своје школовање платити по цени приватних факултета, иако ће студирати на државном универзитету. Корист је двострука за државу: најмање успешни студенти ће бити десетак година извор редовних прихода државе кроз школарине „самофинансирајућих“ студената, а с друге стране број вечитих студената је број оних који се у статистикама не појављују као незапослени, иако то у суштини јесу. Посебан је проблем етичке природе у друштву у ком се новцем може надокнадити одсуство неопходних компетенција за универзитетске студије.

У неким развијеним земљама Европе, каква је Француска, догађа се нешто слично, чак и на најпрестижнијим универзитетима: спуштањем критеријума те земље отплаћују колонијални дуг тако што омогућавају студентима из бивших колонија да се уписују на универзитетске студије, и да их завршавају, иако у својим земљама порекла нису стекли у претходном школовању неопходне компетенције за то. Али у Француској једна година основних универзитетских студија кошта само 220 евра за све и не постоји категорија самофинансирајућих студената. Приватних универзитета је мало, мање од десет, и они су намењени углавном оним младим људима којима универзитетска диплома објективно није ни потребна јер им је удобна егзистенција обезбеђена самим социјалним пореклом.

Једно од основних права које држава мора да обезбеди својим грађанима, и то бесплатно, јесте једнак приступ образовању за све и на свим нивоима. Можда је и тачно, као што тврди г. Јовановић, да би само један универзитет био довољан за целу Србију, ако се има у виду број становника и број оних који би задовољили високе критеријуме за упис на универзитетске студије. Међутим, на тај начин би огроман број потенцијалних студената био објективно ускраћен за своје право једнаког приступа образовању. И сад је за понеке породице непремостив проблем финансирање студија своје деце у граду који је мање од сто километара удаљен од места у ком породица живи. Стога је неопходно постојање више универзитетских центара, али и регионална специјализација универзитета.

Једнако је неодржив Јовановићев став да би студенти који су дипломирали на државним универзитетима („које је стипендирала држава“) имали обавезу да десет година раде на радним местима и у местима где за њима постоји потреба, по проценама државе. Реч је, наиме, о увреженом схватању да се на државним универзитетима студенти школују о трошку државе, као да је држава неки добротвор који се одриче дела свог богатства да би се њени грађани школовали. Држава, као управни апарат, не ствара вишак вредности, не увећава друштвено богатство, нити је то њен посао. Њен посао је да врши прерасподелу друштвеног богатства које стварају грађани и да тако финансира све оне непроизводне делатности које грађанима омогућавају нормалан живот. Држава никог не стипендира, новац којим она управља јесте новац родитеља студената који су га држави поверили у виду пореза и доприноса да би га држава прерасподелила у корист свих грађана. Новац из буџета је новац родитеља студената. Свршени студенти у слободној земљи морају да имају право да знање и дипломе које су стекли школовањем о трошку својих родитеља (који алиментирају буџет) валоризују тамо где њима одговара, укључујући и иностранство. Услове могу постављати само они који заиста стипендирају студенте: дакле они који се у корист студената одричу дела свог личног богатства, било да су у питању појединци или приватна предузећа. Изузетак може бити, због природе професије и њеног друштвеног значаја, само Војна академија и евентуално Полицијска академија.

Образовање, као део националне културе, заслужује више новца и боље управљање тим новцем. Инвестиције у темељно и применљиво знање сигурно су економски и етички оправданије од инвестиција у војску или у мегаломанске световне и верске објекте. О таквим питањима и одлукама морају се консултовати стварни власници буџета – порески обвезници и сви грађани. И то на начин који би обезбедио поузданије информације о стварним жељама грађана, а не преко народних посланика, од којих је већина изгубљена у вртлогу личних амбиција и, често, сопствене неукости.

Филолог, виши лектор у пензији и преводилац