Čiji je državni novac

Ima dosta tačnih konstatacija u tekstu „Kadrovi rešavaju sve“ magistra Boška Jovanovića, ali u razmišljanjima o rešavanju problema, posebno u obrazovanju, očigledan je jedan u najmanju ruku naivan pristup.

Pre svega, Bolonjska deklaracija je nastala kao vrlo plemenita ideja koja se ponegde izvrgla u svoju suprotnost. Posebno u zemljama u tranziciji, ali i u nekim mnogo razvijenijim zemljama Evrope. Tačna je konstatacija da je kod nas Bolonjska deklaracija svela univerzitetske studije na nivo srednje škole, ali to nije krivica same deklaracije, već njene državne primene motivisane isključivo dnevnopolitičkim razlozima. Jer da bi sebe predstavile kao uspešne, neke države, među njima i naša, omogućile su doslovce svakom da se upiše na univerzitetske studije obesmišljavanjem prijemnih ispita. Šta je danas prijemni ispit? U suštini, sveden je na sredstvo razvrstavanja onih koji će se školovati „besplatno“ i onih koji će svoje školovanje platiti po ceni privatnih fakulteta, iako će studirati na državnom univerzitetu. Korist je dvostruka za državu: najmanje uspešni studenti će biti desetak godina izvor redovnih prihoda države kroz školarine „samofinansirajućih“ studenata, a s druge strane broj večitih studenata je broj onih koji se u statistikama ne pojavljuju kao nezaposleni, iako to u suštini jesu. Poseban je problem etičke prirode u društvu u kom se novcem može nadoknaditi odsustvo neophodnih kompetencija za univerzitetske studije.

U nekim razvijenim zemljama Evrope, kakva je Francuska, događa se nešto slično, čak i na najprestižnijim univerzitetima: spuštanjem kriterijuma te zemlje otplaćuju kolonijalni dug tako što omogućavaju studentima iz bivših kolonija da se upisuju na univerzitetske studije, i da ih završavaju, iako u svojim zemljama porekla nisu stekli u prethodnom školovanju neophodne kompetencije za to. Ali u Francuskoj jedna godina osnovnih univerzitetskih studija košta samo 220 evra za sve i ne postoji kategorija samofinansirajućih studenata. Privatnih univerziteta je malo, manje od deset, i oni su namenjeni uglavnom onim mladim ljudima kojima univerzitetska diploma objektivno nije ni potrebna jer im je udobna egzistencija obezbeđena samim socijalnim poreklom.

Jedno od osnovnih prava koje država mora da obezbedi svojim građanima, i to besplatno, jeste jednak pristup obrazovanju za sve i na svim nivoima. Možda je i tačno, kao što tvrdi g. Jovanović, da bi samo jedan univerzitet bio dovoljan za celu Srbiju, ako se ima u vidu broj stanovnika i broj onih koji bi zadovoljili visoke kriterijume za upis na univerzitetske studije. Međutim, na taj način bi ogroman broj potencijalnih studenata bio objektivno uskraćen za svoje pravo jednakog pristupa obrazovanju. I sad je za poneke porodice nepremostiv problem finansiranje studija svoje dece u gradu koji je manje od sto kilometara udaljen od mesta u kom porodica živi. Stoga je neophodno postojanje više univerzitetskih centara, ali i regionalna specijalizacija univerziteta.

Jednako je neodrživ Jovanovićev stav da bi studenti koji su diplomirali na državnim univerzitetima („koje je stipendirala država“) imali obavezu da deset godina rade na radnim mestima i u mestima gde za njima postoji potreba, po procenama države. Reč je, naime, o uvreženom shvatanju da se na državnim univerzitetima studenti školuju o trošku države, kao da je država neki dobrotvor koji se odriče dela svog bogatstva da bi se njeni građani školovali. Država, kao upravni aparat, ne stvara višak vrednosti, ne uvećava društveno bogatstvo, niti je to njen posao. Njen posao je da vrši preraspodelu društvenog bogatstva koje stvaraju građani i da tako finansira sve one neproizvodne delatnosti koje građanima omogućavaju normalan život. Država nikog ne stipendira, novac kojim ona upravlja jeste novac roditelja studenata koji su ga državi poverili u vidu poreza i doprinosa da bi ga država preraspodelila u korist svih građana. Novac iz budžeta je novac roditelja studenata. Svršeni studenti u slobodnoj zemlji moraju da imaju pravo da znanje i diplome koje su stekli školovanjem o trošku svojih roditelja (koji alimentiraju budžet) valorizuju tamo gde njima odgovara, uključujući i inostranstvo. Uslove mogu postavljati samo oni koji zaista stipendiraju studente: dakle oni koji se u korist studenata odriču dela svog ličnog bogatstva, bilo da su u pitanju pojedinci ili privatna preduzeća. Izuzetak može biti, zbog prirode profesije i njenog društvenog značaja, samo Vojna akademija i eventualno Policijska akademija.

Obrazovanje, kao deo nacionalne kulture, zaslužuje više novca i bolje upravljanje tim novcem. Investicije u temeljno i primenljivo znanje sigurno su ekonomski i etički opravdanije od investicija u vojsku ili u megalomanske svetovne i verske objekte. O takvim pitanjima i odlukama moraju se konsultovati stvarni vlasnici budžeta – poreski obveznici i svi građani. I to na način koji bi obezbedio pouzdanije informacije o stvarnim željama građana, a ne preko narodnih poslanika, od kojih je većina izgubljena u vrtlogu ličnih ambicija i, često, sopstvene neukosti.

Filolog, viši lektor u penziji i prevodilac