Рат Турске и ЕУ за 1,5 милиона гласача

Тешке оптужбе које данима лете на релацији Анкара–Амстердам потврђују оно што се и од раније могло знати: Турска заправо још не може да нађе заједнички језик са Европском унијом, иако је приступне преговоре започела пре петнаест година.

Званичници у Бриселу упозоравају да се она после летошњег покушаја пуча и масовних прогона грађана још више удаљава од ЕУ.

Садашњи „рат речима”, какав се не памти, букнуо је када је Амстердам блокирао долазак двоје министара из Анкаре који је требало да говоре турским радницима о уставним амандманима који ће се наћи на референдуму средином априла. То је пре Холанђана урадила и Немачка, док је Аустрија такође најавила да на својој територији неће толерисати турске политичке скупове. У Копенхагену су дипломатски уљудно замолили Анкару да их поштеди таквих посета које су скопчане с многим ризицима, поготово у време ескалације тероризма у свету и у Турској.

У земљама ЕУ, у којима живи и ради неколико милиона Турака, од којих око 1,5 милиона има право гласа на референдуму, очигледно се плаше да би предреферендумски скупови могли да изазову поделе међу тим људима, утолико пре што су предложене уставне промене, које је иницирао председник Реџеп Тајип Ердоган, изазвале дубока подвајања и у самој Турској. У опозицији кажу да је то пут до владавине једног човека који ће у својим рукама имати све дизгине власти, што се не памти још од доба султана.

Такво понашање Европе изазвало је ерупцију протеста у Анкари, где је за оне који су забранили турске политичке скупове оцењено да су „прежици фашизма и нацизма” и да је реч о „бандитским државама”. Председник Ердоган, који је познат као политичар без „длаке на језику”, као да је ово једва дочекао како би се разметао оптужбама.

„Један број европских земаља не може да толерише успон Турске. На врху те листе је Немачка”, изјавио је он у интервјуу локалним телевизијским станицама А Хабер и АТВ.

Коментаришући солидарност канцеларке Ангеле Меркел са Холандијом, он је изјавио да је то „срамота”, на тај начин очигледно желећи да придобије гласове грађана Турске који још нису одлучили да ли ће на референдуму гласати да он добије додатна овлашћења.

У Анкари оптужују Немачку, Холандију и Белгију да „подржавају терористе”, припаднике Радничке партије Курдистана (ПКК), екстремне левичаре и следбенике имама Фетулаха Гулена, којег је турска власт оптужила да стоји иза летошњег покушаја пуча. Немачкој је, тврди се, прослеђено 4.500 досијеа тих екстремиста, како их називају власти и њима блиски коментатори. Али, немачке власти су се на то оглушиле. Слично се дешава и са Холандијом, Белгијом и у још неким земљама ЕУ.

У првом реаговању Брисел је стао иза владе у Амстердаму.

„Ми позивамо Турску да се суздржи од претераних изјава и да избегава ескалацију сукоба са Холандијом“, речено је у заједничком саопштењу комесара Федерике Могерини и Јоханеса Хана.

То су у Анкари доживели као подршку Холандији па се и Европска комисија нашла на жестоком удару.

„У ЕУ селективно спроводе демократске вредности и основна људска права. Холандија је та која је у овом случају прекршила те норме. Саопштење званичника у Бриселу у ствари јача антитурско расположење у Европи”, истакнуто је у саопштењу турског министарства иностраних послова.

У Анкари оптужују земље ЕУ да на овај начин заправо подржавају противнике уставних амандмана, којима се предвиђа укидање парламентарног и увођење председничког система владавине. У Турској је до доласка на власт Ердогана шеф државе био полупротоколарна личност. Он би, уколико се 16. априла на референдуму за промене изјасни више од 50 одсто грађана, могао да остане на власти све до 2029. године.

Званичници на Западу одбацују тврдње да се мешају у унутрашње ствари Анкаре и да раде против уставних промена у Турској. Медији у Берлину и Бечу, међутим, отворено упозоравају да би такво прекрајање устава могло докрајчити турску демократију.

Ескалација ове кризе ставила је односе Анкаре и Брисела на велику проверу, поготово што је изостало обећано оживљавање преговора о приступању Турске у Европску унију, који се врте у месту још од 2005. године. Досад су окончани разговори само о једном од укупно 35 поглавља, док су многа још „на леду” због блокаде Републике Кипар, Немачке и Француске.

„Ако наставимо овим темпом, постаћемо чланови ЕУ у 22. веку”, саркастично је приметио један турски посланик.

У Анкари не могу да опросте Бриселу што још није укинуо визе за турске грађане, иако је то био један од предуслова за постизање договора о заустављању таласа миграната који преко Анадолије покушавају да се домогну западне Европе.

„Турска би требало поново да размотри тај споразум пошто ЕУ не извршава своје обавезе”, изјавио је министар за евроинтеграције Омер Челик поводом најновијег заоштравања односа на релацији Анкара–Амстердам–Берлин–Брисел. Он тврди да су земље ЕУ досад уплатиле свега 670 милиона евра од обећаних шест милијарди за решавање проблема три милиона избеглица које се налазе на турској територији.