Поучна нотарска овера

Краљево – Овера потписа, рукописа и преписа прешла је однедавно у надлежност јавних бележника, а тамо где њих још нема тај посао ће и даље обављати судови и општинске управе. У Краљеву има два бележника па они и њихови сарадници све то оверавају мештанима са овог подручја, значи и из удаљених села, рецимо са висоравни Рудно, која је стотину километара од бележничких канцеларија.

У канцеларији краљевачког бележника Мирољуба Станисављевића, из мог искуства, мештанину са поменутог Рудна требало би најмање два дана да рецимо овери препис документа. И то под условом да путује аутомобилом, јер аутобус тамо долази сваки други дан.

У наведену бележничку канцеларију нисам отишао зарад новинарског посла, већ због овере преписа, тачније фотокопије тапије стана ради уписа у катастар поменуте некретнине. И, првог дана овере овог документа све је, у поменутој канцеларији, наизглед, протекло стручно и брзо. Није ни скупље него у писарници градске управе – 360 динара. Али, приликом предaје овереног преписа, службеник у катастру градске управе утврђује да препис није ваљан. Јер, у поменутој бележничкој канцеларији није фотокопиран судски печат на другој страни тапије. Повратак истог дана у бележничку канцеларију био је излишан, јер би вероватно истекло радно време у одељењу катастра. Зато се сутрадан мора поранити па опет у бележничку канцеларију. Тамо нас дочекује службеница, верујем помоћница бележника. На захтев да се пропуштено поправи, она увидом у документ најпре утврђује да тапија није оригинална, о чему претходно није било ни помена:

– Како није, погледајте судску оверу још из 1996. године – кажем, сасвим уљудно, без повишеног гласа.

Али, у помоћ помоћници прискаче њена колегиница, другим „правним” саветом.

– Не можемо ми да оверавамо судски печат – тврди енергично и повишеним тоном.

– Нисам дошао да се свађам, желим само да ово исправите и не тражим оверу судског печата, како ви кажете, него копије документа који истина садржи и тај печат. Тражим, дакле, само вашу потврду да је препис веран оригиналу – објашњавам, на шта ће ме прва помоћница упозорити показујући прстом у камеру:

– Не вреди вам. Ако имате намеру да се свађате, овде се све снима, па је могућа и брза интервенција надлежних на нечије агресивно понашање.

– Добро. Могу ли добити број службеног телефона бележника? – питам и даље не показујући нервозу.

Добијам објашњење да број његовог телефона не дају, а да је бележник на боловању, да је сломио ногу и да ће на послу бити тек за наредне две недеље. И, на то још сарадница бележника додаје:

– Само да вам кажем, фотокопија са печатом је друга страна, а то кошта 720 уместо 360 динара. И, изађите у ходник, па тамо сачекајте.

Истина, после пар минута из ходника ме позивају да уђем у канцеларију. Улазим полако и тихо, дабоме, под утиском упозорења да се све снима. Видим да се и мој документ поново снима на штампачу и печатом оверава па нудим да, како ми је речено, додатно платим.

– Не треба ништа, до виђења – каже ми сарадница бележника. Охрабрен пред одлазак, ипак, најављујем да ћу се, због незнања и непримереног понашања према странкама жалити бележнику.

Али, ту није крај мојој невољи. На печату бележничке канцеларије, утиснутом на мојој тапији, стоји:

„За јавног бележника Мирољуба Станисављевића, јавнобележнички заменик Весна Војиновић”. Колегиница га, дакле, замењује иако недалеко одатле има своју канцеларију. То можда и није спорно, али овај препис није потписала Весна Војиновић, него поменута помоћница бележника. Примећује то најпре ревносни службеник општинске управе, на шта ми и помисао тешко пада да се опет враћам у бележничку канцеларију, тамо под камере и без довољно правничког знања за стручну расправу са бележничким сарадницима. Зато, нудим службенику оригинал тапије, одричем се у овој невољи и тапије и копије...

Није за утеху, али помишљам: добро сам, ипак, прошао нарочито при помисли колико би тек времена и невоља у судару са правним тумачењима и понашањем бележничких сарадника имао неки мештанин са Рудна. Навире ми и присећање, како је то, брзо и без грешке, колико до јуче, радила службеница Миља на шалтеру градске управе као и њене колеге ту и у месним канцеларијама. И то, за исте паре, а према скупштинској одлуци, без нервозе и бесплатно за преписе докумената за упис деце у школу, будућих војника, социјално угрожених грађана...