Ноле из земље чуда

Из руку нам клизи рекет за који се држи васколико српство. Новак Ђоковић је пао на место број два светског тениса, а Србима се чини да су се због те ситнице стровалили у амбис. Нестваран однос између Нолета и нас последица је једноставне ствари: он је метафора свега што Срби о себи воле да мисле и тврде да јесу: храбри, упорни, морални, непобедиви. И најбољи на свету.

Таксиста у расклиматаној „лади” из времена Бориса Јељцина објашњава ми, као да се у њега уселио дух Ника Болитијерија, како Ноле има проблем с ритерном. Дебељушкасти возач скида руке са волана и маше руком као да тера муве, па маше ка мени, као да ми враћа лоптицу, док се „лада” приближава трамвају. Срећом да се таксиста прибрао и на време прикочио.

То што је таксиста пре неколико дана пожелело да даљинским гађа телевизор, јер је посматрао одсустног и филозофски замишљеног Нолета како поново губи од Ника Кирјоса у Индијан Велсу, само је разумљива брига родитеља који је приметио да је је његов син одликаш престао да ређа петице.

И када у стању колективне хипнозе гледамо Нолета уздрманог, тражимо да се пробуди само он, а не ми, зато што смо створили илузију да је свако од нас та јуначина које преокрећу игру, сервира меч лопту, смеши се камерама, зарађује милионе. Ноле је наш продужни кабл у царство снова и зато много више жалимо за том опсеном, него он сам.

Питамо се о каквој је то мистерији реч и зашто Новак на мечеве у последње време долази као да иде са ортацима на пецање, али не да би уловио рибу, већ да би равнодушно посматрао излазак Сунца. Вајни стручњаци траже разлоге за Нолетову меланхолију и истражују због чега је у своју ложу позвао некаквог шпанског мистика који се залаже за мир у свету и уместо да тера Новака да појача сервис, уверава га да Надалу и публици шаље пољупце.

У свеопшту полемику укључили су се и хиландарски монаси. Позивају га да их посети, како би га молитвама вратили у стање робота који је из себе избацио зле духове и уместо супице од маслачка, поново мљацка Ендија Мареја или Роџера Федерера.

Овдашњи нутриционисти аматери нуде решења за враћање Нолета на трон. Препоручују му да се мане тих травуљина које жваће и врати се на роштиљ. Саветују му да се наједе, потом да се нацирка ко човек и да уместо рекета ломи инвентар у кафани.

Имамо ли било ко од нас право да се с таквом страшћу труди да проникне у Нолетов нови свет, заборављајући да се у игри побеђује и губи? Дојучерашњи број један светског тениса је једини који зна праву истину и једини је који треба да је сачува само за себе.

Мачистички део грађанства је пронашао идеалну жртву. То је Нолетова супруга Јелена, па човек више не сме да завири у таблоиде или оде на пијацу, а да се не наслуша сочних трачева о посној Нолетовој трпези коју му је наметнула његова драга. Сада када је други и светица Јелена постала је проклета Јерина.

Бивши селектор Дејвис куп репрезентације Богдан Обрадовић поручује му да се хитно врати у загрљај оца, с тим да би и Богдан био ту, ако затреба.

У дијагнози друштва ствараног на постулатима колективизма, Новаку је одавно забрањено да промаши линију. Зато што нам се ноћима чинило да поен губимо ми, а не Ноле.

Попевши се на незамисливе висине, сада је сваки Нолетов пораз и наш фијаско. Али, део менталитетске грешке јесте да држимо опело и живим великанима који су нас задужили, те нам се епски херој светског спорта наједном не чини тако леп, тако висок, тако еластичан, тако убојит и тако мишићав.

Можда је младић који је преокренуо читав тениски поредак долазећи из земље чуда, само пожелео да се опет врати у њу? Хоћемо ли му то икада дозволити и икада опростити, јер би то значило да је зазвонио будилник и да смо све оне ноћи које смо због њега провели будни, заправо сањали.

Не, то није био сан, већ стварност која нас је све учинила много бољим него што јесмо. Зато Ноле заслужује огромно поштовање. Тек сада, када губи, треба да га волимо и будемо уз њега, много више него када је побеђивао. Описивање лика и дела Новака Ђоковића говори више о нама, него о њему. Он је тај који је држао рекет, а ми смо га се држали, као за сламку.

То је најмање што дугујемо момку који је извршио револуционарни идеолошки преокрет, стварајући наду сваком таксисти да може постати Фанђо. Зато је Новак Ђоковић број један, ма шта писало на АТП листи.