Српкиња у храму европске науке

ЕКСКЛУЗИВНО

С три године научила је да чита ћирилицу и латиницу, краси је изванредно памћење – зна малтене напамет нешто што је читала пре две деценије или како је била одевена када је имала пет година. Често се присећа сна из детињства у којем, пред препуним Олимпијским стадионом, обара светски рекорд у скоку мотком!

Данас је др Лидија Матија, ванредни професор на Машинском факултету у Београду, једна од водећих личности у европском храму науке у Бриселу. Из мора од 5.000 стручњака у бази података изабрали су је, на предлог наше земљакиње која истражује у Аустрији, као једину Српкињу да руководи у неколико истраживачких програма Европске уније, од којих сваки вреди од три до пет милиона евра.

Дипломирала је на групи за аутоматско управљање, магистрирала 1995. из нанотехнологија и из исте области докторирала две године касније. Запослена је у Центру за молекуларне машине, основаном још 1985. године, захваљујући далековидости неких професора Машинског факултета.Свој научни пут пртила је изврсним знањем математике.

Млада, успешна и паметна, веселе нарави и забавна у друштву, ужива у кувању и без гунђања обавља кућне послове. Удата за универзитетског професора, мајка деветогодишњег основца Уроша.

Колико програма водите и чему су посвећени? Коликим новцем располажете?

Нажалост, сада их има много. На ово место дошла сам у јануару 2008. и помажем људима у Европској комисији за науку да започете послове заврше. Мени су доделили 36 из FP6. У току су преговори за FP7 (седми оквирни програм), и ту их имам девет. Од садашњих руководилаца из целе Европе добијам и по сто електронских порука дневно, то је веома напоран посао, све треба ускладити на задовољавајући начин. За програме се издваја од три до пет милиона евра.

Како у ЕУ процењују српске научнике (и истраживаче)?

У већини случајева сматрају да имамо добре истраживаче. Ту и тамо наиђете на понекога ко има лоше мишљење, али то није чест случај. Уопштено, веома повољно оцењују електрохемију, физику чврстог стања, физику плазме, биотехнологије у пољопривреди, нанотехнологије и још неке области. Истраживачима са Машинског факултета у Београду, на пример, понуђено је да за једну познату издавачку кућу, која издаје научне књиге, за енциклопедију нанотехнологија напишу 70 страна посвећених фулеренима (наноматеријали широке примене). Веома је занимљиво да су ми неки од водећих истраживача у Европи рекли да су наши високошколци на докторским студијама (докторанди) најбољи које су имали, што значи да нам је, и поред тешкоћа, високо образовање до сада било веома добро. Много научника из Србије руководи лабораторијама и истраживачким програмима у земљама Европске уније,ништа мање није ни изузетних стручњак у развојним тимовима водећих европских компанија. Да српски научници немају добар углед у науци и технологији, не бих данас била на месту на којем сам сада.

Да ли имате свој истраживачки програм?

Моји програми ће почети ове године. Најпре ћу са сарадницима огласити теме, затим изабрати најстручније оцењиваче за сваки. На основу оцена одлучићемо које ћемо подржати и с колико новца. Ја ћу се нарочито посветити физици квантних информационих технологија и нанотехнологија.

Има ли у ЕУ још српских научника? Учествује ли још неко из Србије у томе штопредводите?

Не, за сада нема ниједног званичног представника Србије у Европској унији за науку, осим мене. Има српских научника, али су они, нажалост, ту с држављанствима чланица Европске уније. Ја сам овде као научник из Србије, на захтев Европске уније и уз сагласност Министарства за науку и наше Мисије у ЕУ.

Како видите научно-технолошку утакмицу САД, Европе, Јапана, Кине и Русије?

САД су данас технолошка империја, зато је један од наших задатака дапоменутим истраживачкимпрограмима зауставимо „одлив мозгова” из Европске уније. Америка ће, вероватно, и следећих 10-15 година бити најјача, а главни технолошки супарници су јој Европа и Јапан, ускоро то може постати Кина. Русија је непредвидљива, блистави научни умови, огромно природно богатство, али степска душа, макар за сада, онемогућује технологију и поспешује машту. Ако руска машта буде опредмећена у технологији, као што је то учинио Константин Циолковски, зачетник васионских летова на ракетни погон, имаћемо ускоро планетарни технолошки четверац САД–Европа–Кина–Русија. Тешко је рећи ко ће имати преимућство, најбоље би било да се надопуњују и да то буде цивилизацијска технолошка сила. Технологија најозбиљније намеће питање: шта је то човек. Да ли идемо ка цивилизацијском бољитку или самоуништењу? Поуздан одговор данас нико не зна.

Које сте личности из науке волели у детињству, а које сада?

Никола Тесла био је и остао једна од мојих најомиљенијих личности. Жао ми је што у школи нисмо више проучавали Милутина Миланковића. Никола Тесла, МилутинМиланковић и Михајло Пупин чине српско научно тројство. Од иностраних, антички мислиоци Талес, Питагора, Хераклит, Сократ, Платон, Да Винчи, а од савремених Мендељејев, Циолковски, Ојлер, Шредингер, Винер, Фејнман и Ајнштајн.

Шта ЕУ предузима да буде више жена у науци? У Србији је, колико је познато, тај однос повољнији?

Да, код нас је тај однос бољи, иако се посебно не води рачуна; све се одиграва природно. У Европи се води рачуна колико су полови заступљени, и то је једно од мерила за добијање програма. Најмање треба да буде 40 одсто жена у сваком.

Јесу ли жене истраживачи мање плаћене од мушкараца за исти посао и учинак?

Нажалост, да. Али на програмима ЕУ мушкарци и жене су равноправни.

Како истраживачи у ЕУ усклађују приватни и стручни живот?

То је тешко рећи, зависи од случаја до случаја. Знате, у ЕУ је мало лењиваца у истраживању. Надметање је оштро, ако не извршавате обавезе како ваља и на време, лако вас замене.

Није ли превелика жртва зарад науке оставити синчића од девет година у Београду?

Сам израз „оставити дете” је грозан, зар не? Мој супруг и синчић могу да дођу да живе у Бриселу када пожеле и да им све буде плаћено. Проценили смо да је боље да с времена на време долазе и да путујемо по Европи. И ја долазим, у просеку, једном месечно у Београд. Поред тога радим дозвољена два дана прековремено сваког месеца да бих могла са сином да путујем по Европи, да види и упозна знаменита места. Није толико важно колико сте с дететом, већ како проводите то време. Уосталом, супруг је хтео да у овом узрасту буде више с њим.

Шта ћете донети у Београд?

Сада је најважније да Министарство за науку Србије и наши истраживачи знају да имају некога свога у Бриселу коме могу да се обрате за помоћ. Знате, тачна је народна пословица:„Тешко сваком своме без својега”.