Песничко мотриште на стварност

ЕСЕЈИСТИКА

 Започет књигом Ковачница на Чаковини (1989), у стваралаштву Љубомира Симовића обликован је читав низ засебних књига. Њих, најпре, карактерише разноврсност садржаја: беседе, краћи есеји, интервјуи, а потом и двострука референцијалност – ангажовано критичко бављење актуелним темама нашег друштвеног живота, као и посвећеност питањима властите поетике. Том низу који је положен у магистрални правац његовог стварања, самородно припада и књига Обећана земља („Београдска књига”, 2007).

Различити (спољни) поводи који су иницирали настанак текстова, постали су њихов обједињујући фактор. Једнако колико и чињеница да су сви они настајали са намером да, брзо и директно, дођу у дотицај са јавношћу. При томе се подразумевало да она, најчешће, није чисто књижевна. Због тога је (наметнути) избор повода и тема определио њихову наглашену комуникативност, односно значењску прозирност и јасност.

Бивајући веома пажљив посматрач (а повремено и учесник) догађаја који су обележили живот земље и народа у обухваћеном временском одсечку: „9. октобар 1999 – 22 јун 2006”), Симовић их је „с највећом пажњом”, проницљиво и сталожено, уочавао, а потом сликовито описивао и умно и ангажовано коментарисао. Тако да читалачко крстарење овом књигом може да се претвори и у посредно, а поуздано, драматично суочавање са репрезентативном сликом једног, у основи, бурног и трагичног, доба. Његовим бројним узнемирујућим појавама и видовима. Због тога су посебно занимљиви и подстицајни бројни ауторови закључци, какав је овај с почетка књиге, да је „наш политички живот, с тачке гледишта националних интереса, потпуно ирационалан”. Та децидно именована тачка гледишта јесте у текстовима ове књиге издвојено и постојано мотриште са којег се уочавани различити догађаји опажају, тумаче и оцењују. Али је и она, типично симовићевски, подвојена.

Наиме, поред конзистентне окренутости крупним и преломним догађајима свог и нашег времена, Симовић је, једнако пасионирани и доследно, посвећен скоро интимном повлашћивању малих ствари. Посебно је то видно у врсном кратком есеју (он би рекао „запису”) о поезији Васка Попе „Ћутање другог”. У њему он, умно проничући у тајне овог мајстора језика и служећи се насловом једне његове књиге, наново окрива цело једно „споредно небо”. А њега, у Симовићевој сугестивној модернистичкој визији и опису, бројно и премоћно, настањују „предмети из наше свакодневне околине”.

Посвећен разоткривању, именовању и тумачењу различитих симулакрума и парадокса нашег историјског, политичког и културног живота, Симовић је једнако стваралачки посвећен и обликовању и исказивању, такође на одређеном парадоксу заснованом, властитог ангажованог интелектуалног и ауторског става. А и он је трајно двоструко обележен – стваралачком вокацијом и самосвесним избором: „Било о чему да сам говорио или писао, и било шта да сам радио, говорио сам и радио из позиције песника”.

Из те се позиције, са тих умних видика, свет и живот, њихове различите манифестације, јасније опажају и проничу, те постојаније и истинитије тумаче. Томе сасвим одговара један његов исказ из 2003. године: „Не верујем да се историја пише и у историјским уџбеницима. Она се налази у литератури, колико год то звучало парадоксално, као што се и прича о будућности налази у поезији.”

Историја и поезија, живот и литература, традиција и савременост, трајање и стварање – то су овде активирани интелектуални и стваралачки обзори Љубомира Симовића. Његови ангажовани и ка неизвесној будућности нетремице окренути есејистички описно-коментаторски, али и поетско-метафизички, продубљени Видици на две воде. Кроз њих се јасно уочава „мноштво аналогија с неким данашњим збивањима”, сама та збивања, као и одређена ненаметљива, каткад запретена, поука-пример. Такав је, свакако, случај његовог завичајца („а завичај је нешто што се током година шири и расте”) радишног трговца и националног прегаоца Малише Атанацковића. А посебно је такав, из даље национално-културне историје издвојен, пример Јована Стерије Поповића. Он је због својих већ знаних отрежњујуће критичких увида и ставова о бројним националним питањима, као и о аутономним питањима естетике и етике, на одређен начин, изабрани јунак ове Симовићеве књиге.

Њени вредност и значај сразмерни су вредности и значају његове фикционалне прозе, драмских и песничких текстова. На њих се разнородни текстови ове књиге идејно и стилски вишеструко надовезују. Да би се, у овом случају, показале као тачне и вредне речи на делу једног умног, интелектуално независног, критичком проматрању вазда склоног и неупоредивој важности песничке визије света, самосвесно и трајно, обреченог ангажованог ствараоца, посматрача и тумача.