Спирале чамотиње

Један од најзначајнијих савремених шпанских уметника озбиљне интернационалне репутације Хуан Муњос (1953–2001) је, поводом рецепције свог дела, изјавио: „За мене оно што ви видите није оно што изгледа да јесте.” Ова сентенца се може разумети и као идејна поента и путоказ у праћењу кључних питања његовог опуса који је базиран на богатим изворима из књижевности, архитектуре, историје, филозофије, музике, филма, поезије, позоришта, митологије, историје магије и илузионизма.

У том контексту је узорно и богато предачко искуство великих шпанских уметника који су кршили конвенције, од Веласкеза и Гоје, до Далија, Пикаса и Мироа. Муњос је интелектуалац и ерудита чија се активност испољавала у различитим уметничким формама – скулптура, цртеж, инсталација, позоришни комади за радијско и сценско извођење, списи и есеји. Ипак, позорност међународне критике изазвале су средином осамдесетих његове скулптуралне инсталације у којима је фигура у интерактивном односу са архитектуралним окружењем. Мада је у последњим деценијама 20. века постојао известан отпор према фигурацији, Муњос је припадао генерацији европских и америчких уметника који су испољили афинитет за стварање фигурације унутар модернистичких канона. Неоспорно, током недуге али живе, богате и продуктивне каријере Муњос је својим скулптурама и инсталацијама постао једна од иконичких појава на рецентној сцени.

Он је у свом стваралачком концепту паралелно испитивао до ког нивоа скулптура може тестирати природу стварности и активирати реални простор. Истражујући феномене одсуства и присуства, тишине и звука, радећи са гласом, светлом или огледалима, он је желео да створи услове у којима ће ове непомирљиве поларности бити интегрисане у контекст самог рада. У својој уметничкој пракси инсистирао је на интер/активном односу скулптуре са архитектуром и посматрача, проблем који је у раду рано поставио и о којем у свом есеју пише: „Током историје модерне уметности где год нађемо могући поновни простор између архитектуре и скулптуре спонтано се јављају велике тешкоће у обједињавању обе визије.”

Хуан Муњос је рођен у Мадриду, студирао је у Лондону и Њујорку, а пракса кустоса у Шпанији је претходила каријери активног уметника који излаже скулпторске радове. Ово је прва Муњосова велика ретроспектива у Великој Британији на којој су у 14 просторија Тате модерн, на четвртом етажу, хронолошким редом представљене његове најзначајније и свакако најиконичније скулптуре и инсталације. Ваља поменути да је у другом делу овог нивоа Тате модерн интригантна поставка три велике фигуре 20. века – Дишан, Ман Реј и Пикабија.

Симптоматично је да се кулминација Муњосове изузетно успешне каријере завршава великим, може се рећи тестаментарним пројектом Двоструко везивање”, инсталацијом реализованом 2001. у Холу Турбине у Тате модерн, кратко пре изненадне уметникове смрти. Због тога се овај рад у рецепцији критичара нотира као апотеоза Муњосове каријере.

Први, рани радови ове поставке – Спирална степеништа из 1984. и Хотел Declercq из 1986, представљају скулптуре засноване на познатим архитектонским структурама – степеништима и балконима од кованог гвожђа. У Шпанији је балкон тачка са које се гледа на улицу али и простор на којем ћете бити виђени, а у Муњосовом радовима он има и аутобиографског.

У њима Муњос евоцира простор између, тзв. „места без места”, уводећи различите типове фигура, нивелишући психолошки набијену динамику између њих и окружења у који су постављене, укључујући свакако и посматрача. Причвршћени високо на зидове галерије, они изазивају осећај погрешног места, а њихови корени могу се тражити у постминималистичкој скулптури седамдесетих. Муњос је сматрао Спирално степениште за свој први зрео вајарски рад који представља прелазни простор између онога што опада и што се пење. „Оно ме је учинило веома свесним могућности рада на смањеном обиму”, касније је рекао.

Очито, Муњосу је било важно како се посматрач сусреће са уметничким делом, а користио је једноставна средства да дестабилише посматрачево искуство.

Део овог стваралачког контекста су и питања насељеног, ненасељеног простора или простора-метафоре. Очито, аутор је био више заинтересован за осећај простора него његов реални потенцијал описан архитектонском формом, привидном или пуном садржаја. Правећи мале фигуре чије је порекло у водвиљским извођењима трбухозбораца и илузиониста из 19. века, Муњос је стварао бића како би се манифестовао феномен одсуства. Његову прву инсталацију великог обима Чамотиња (1987) чини геометризовано поље пода чија оптичка упадљивост повећава дистанцу са малом фигуром која седи на полици.

Фасциниран тензијом између илузорног и стварног, користио је механизам трика како би утицао на гледаочев доживљај и наговестио могуће узнемиравајуће и вишезначне опције. Амбијентална инсталација Шаптач (1988), у 6. соби ове поставке, евоцира тему сећања и заборављања као и амбивалентну везу између Муњосовог рада и позоришта. Оптички под је празна позорница са бубњем наслоњеним на далеки зид и фигуром веласкезовског патуљка затвореном у боксу шаптача. Муњос је такође волео да натера посматрача да гледа увис и често је скулптуре инсталирао високо на зиду (Висеће фигуре, 1997, Двојица седе на зиду, 2000) или се интересује за звук и реч, дискретну мимику (Сенка и уста).

Фигуре саме или у групама, увек утонуле у себе или једна у другу, насељавају психолошки набијене просторне ситуације, а у појачаној сценичности призора стварају се дестабилисанирани оптички подови, врата, сенке и огледала. Огледало је везано за Муњосову љубав према оптичким триковима и просторној манипулацији као вечним темама само/свесности и познавања самога себе. Лице Једне фигуре из 2000. је тако изблиза притиснуто на огледало да се његов израз не може видети.

Врло импресивна инсталација Много пута (из 1999. у соби 10) састоји се од 100 фигура идентично одевених и сличних азијатских физиономија. У блиској интеракцији једна са другом, игноришући се или разговарајући, ова велика група ствара тензију у простору галерије, а својим бројем надјачавају посматрача који осећа своје сопствено неприпадање и изолацију.

Скулптуре и амбијенти – Зурећи у море, Седеће фигуре са пет бубњева, Према сенци, Трбухозборац гледа у дупли ентеријер, Укрштени кабинети, Балкони који гледају један на другог, Патуљак са три стуба, Две балерине, Фигура која слуша, као и црно-бели цртежи несумњиве експресивности, уз радове који прате друге, поменуте видове Муњосовог рада, на овој ретроспективи свакако припадају истраживању филозофских питања борхесовске провенијенције о природи времена или историјске реалности. Различите стратегије књижевних, културних и антрополошких наратива, њихове идиоматске и метафоричне форме, представљају ангажовањемодерног хуманисте Хуана Муњоса, а његов опус ознаком–оставштина за 21. век.