Сви наши председнички кандидати
Избори треба да буду празник демократије, поручивали су нам политичари уочи првих вишестраначких председничких избора 1990. године. Међутим, уместо финих ђаконија, главни „кувари” и њихови шегрти на празничну трпезу сервирали су нам страх и мрачне слике будућности, ако на тим, грмели су, судбоносним изборима, погрешно изаберемо. Од тада су сви наши избори судбоносни.
У ових нешто више од четврт века вишестраначја Србија је прегрмела много тога, смењивале су се власти, али избори су готово увек референдум на којем се гласа против некога. Прича о крађи је неизбежна, баш као и она о медијској блокади, куповини бирача, „тројанским коњима” власти међу кандидатима, страним плаћеницима и државницима које примају и на Западу и на Истоку и претњама народом на улицама, мада су неки губитници умели и да се наљуте на тај народ.
Србија је јединствена по томе што су председнички кандидати били један принц и принцеза – Томислав и Јелисавета Карађорђевић. Америка је имала Клинтонове, а на нашим гласачким листићима били су Богољуб и Миланка Карић и Војислав и Јадранка Шешељ. На сваким се појави по неки колоритни кандидат, а умели смо да гласамо и за оне који су нас лично опљачкали, као Јездимир Васиљевић, власник Југоскандик банке, који је добио 61.000 гласова. Имали смо и упорне. Војислав Шешељ је у шест трка два пута стизао до другог круга. Томислав Николић је из трећег покушаја стигао до фотеље на Андрићевом венцу. Вук Драшковић је пет пута учествовао, иако никад није ушао у други круг.
Те 1990. године, 9. децембра, бирали смо између 32 кандидата. Гласало је 71,5 одсто бирача, а Слободан Милошевић победио је са 65,34 одсто гласова. Другопласирани Вук Драшковић добио је 16,4 одсто гласова и поручио: „Стиди се, Србијо!” Брзо се исправио: „Није крив народ, преварен је.” Ове изборе памтимо по Николи „четке и метле” Шећероском и првој жени кандидату – Љиљани Ћуић, инструкторки вожње, која је поручивала: „Ко баци опушак на улицу, учинио је зло целом човечанству”.
У децембру 1992. бирали смо између седам кандидата, а главни ривали били су Слободан Милошевић и „амерички Србин” Милан Панић, савезни премијер, кога је подржала цела опозиција. Панићу је оспорено држављанство, па је једва стигао на гласачки листић. Остало је упамћено да је на новинарско питање да ли би за мир, који обећава, дао Хрватској Ариље, одговорио: „Зашто да не!” Милан Парошки је позивао грађане да „гласају за оне који живе овде” и био проглашен за „тајног кандидата власти”. Од 6.949.150 бирача, гласало је њих 4.377.345, а више од половине, 2.515.047, свој глас је дало Слободану Милошевићу. Тачно милион мање добио је Милан Панић. То су били последњи избори на којима смо добили председника у првом кругу.
Милошевић је 1997. године постао председник СРЈ, а његовог наследника на Андрићевом венцу тражили смо међу 17 кандидата. Већина опозиције бојкотовала је изборе, па су у други круг ушли Милошевићев кандидат Зоран Лилић и лидер СРС-а Војислав Шешељ. Шешељу победа није донела функцију, пошто на биралишта није изашло 50 одсто плус један бирач. Немачки „Зидојче цајтунг” оценио је: „Бирајући између Шешеља и Лилића, Срби су имали избор између куге и колере. Српско друштво је изнемогло од дуге болести.”
Месец и по касније изашли смо на „поправни”. Милошевић је сада кандидовао Милана Милутиновића, који је обећавао реформе, згранут оним што види у шетњи Србијом, и смирено поручивао: „Ако победе националисти, сви ћемо трпети, јер националистички лидери поново призивају рат.” Бирали смо између седам кандидата, међу којима су били Вук Драшковић и Драгољуб Мићуновић, а у други круг ушли су Војислав Шешељ и Милан Милутиновић, који је победио. Избори су успели, пошто је у другом кругу изашло 50,98 одсто грађана.
Неким „чудом” одзив бирача на КиМ у другом кругу био је невероватан, па је, на пример у Косовској Витини гласало 4.000 бирача, а у првом кругу ниједан! Чисто албанско место Јуник једногласно је дало глас Милутиновићу, а Шешељ је наредне године, кад је избила побуна у Јунику, поручио: „Нека Милутиновић оде тамо, да смири своје бираче!”
Енергија и ентузијазам грађана који су 2000. године омогућили Војиславу Коштуници да на изборима за председника СРЈ победи Слободана Милошевића за две године владавине ДОС-а толико су се истопили да су избори за председника Србије 2002. године пропали. Први покушај имали смо у септембру. Од 11 кандидата у други круг су ушли Војислав Коштуница и Мирољуб Лабус, али је гласало само 45,46 одсто бирача, па су избори пропали. Остаће упамћена оптужба из ДСС-а да је „остатак ДОС-а” на брзину убацио свог тајног кандидата генерала Небојшу Павковића да узме неки „патриотски глас”.
На поправни смо изашли у децембру и бирали између Војислава Коштунице, Војислава Шешеља и Борислава Пелевића, али смо опет „пали” – на изборе је изашло свега 45,17 одсто бирача. Коштуница је добио 1.699.095, Шешељ 1.063.246 гласова, а ДСС-ови функционери изјављивали су да ће „терати ђавола док не покаже своје жуте рогове”, оптужујући владу Зорана Ђинђића да је све учинила да избори пропадну. ДСС је тврдио да је у бирачки списак незаконито уписано 452.000 грађана и да је Коштуница изабран. Ништа од тога.
Успешне изборе имали смо тек 2004. године, кад је Војислав Коштуница као премијер предложио измене закона, које су, како је једино Чедомир Јовановић поштено признао, „биле мало противуставне, али омогућавају избор председника”. На тим изборима било је 15 кандидата, у други круг ушла су два опозициона – Борис Тадић и Томислав Николић – а кандидат владајућег ДСС-а Драган Маршићанин био је катастрофални четврти, иза Богољуба Карића, који је упамћен по „ланцима и катанцима” и српском чуду – зеленој салати! Тадић је победио, а у другом кругу изашло је више од 50 одсто бирача – извео их страх од Николића.
Кад смо 2006. донели нови Устав, ваљало је бирати председника, а Уставни закон орочио је тај посао до краја 2007. године. Рок је скоро истекао док су се политичари свађали може ли се ићи на изборе без нових закона и хоћемо ли чекати да се реши питање статуса Косова и Метохије, о чему је тих дана требало да се одлучује, ван Србије, дабоме. Гласали смо 20. јануара, на Светог Јована, бирали између девет кандидата, а у други круг су ушли првопласирани Томислав Николић и Борис Тадић. У другом кругу изашло је око 400.000 бирача више, морало се, како се позивало, гласати против Томислава Николића, јер „ако он победи Србија ће бити враћена у деведесете, изолована, проказана”. Тадић је победио са 107.000 гласова предности.
Кад је Тадић 2012. године одлучио да мало скрати мандат, како би ушао у нову председничку трку и тако припомогао свом ДС-у да боље прође на парламентарним изборима, гласање је заказано за 6. мај, на Ђурђевдан. Медијска сатанизација Николића била је ужасна, гледали смо измонтиране спотове с његовим паралелним изјавама – из деведесетих, кад му је ЕУ изгледала као дело сотоне, и из 2012, кад му је ЕУ била избор, уз сарадњу с пријатељском Русијом.
Борис Тадић је с ентузијазмом тражио подршку с причом како нам требају нови људи и „спољна политика на четири стуба”. Војислав Коштуница је био „брате, Воја, Србин”, како га је у Чачку дочекао Велимир Илић, који није хтео ни да чује за ЕУ. Међу 12 кандидата био је и Ивица Дачић. У други круг ушли су првопласирани Тадић и Томислав Николић, иронично, али трећи је био Ивица Дачић, а Коштуница тек четврти. Они који су пет година раније ишли да гласају против Николића сада су били „бели листићи” и тврдили да је и Николић бољи од Тадића. Овај пут гласало се против Тадића.
Томислав Николић је, између два круга, тражио поништење избора због „организоване крађе”, показујући чувени џак с гласачким листићима пронађен поред контејнера у Панчеву. Срећом по њега, власт је била убеђена у своју победу, па је причу о џаку прогласила смешном, а Томислав Николић изабран је за председника Србије са само 70.000 гласова више од Тадића. Николић се џака више није сећао. На то су га, пакосно, свако мало подсећали они којима је џак био смешан.
У ово предизборно време нико више не помиње празник с почетка текста, ионако много празнујемо. Какви смо, и ту бисмо нашли неки начин да спојимо дане.
