Сцена као подељени свет

Међународна премијера представе једне од најинтригантнијих берлинских позоришних аутора, редитељке и кореографа Хелене Валдман и њене трупе, најављена је за 31. март у оквиру 14. Београдског фестивала игре. Ово је, иначе, први наступ Валдманове у Србији.
 

Комад „Добри пасоши, лоши пасоши“ приказује две групе које живе са две стране живог зида, линије коју не може свако да пређе. Људима са „лошим“ пасошима није дозвољен прелазак на другу страну, док носиоци оних са „добром“ репутацијом имају слободу кретања. Разговор почињемо питањем колико је тешко актуелне друштвене, политичке феномене, као што су границе и мигранти, изразити кроз покрет, односно кроз плесни театар?

„Није много теже него за све људе који се питају шта заиста желе у животу. Али немам намеру да своја политичка и друштвена убеђења представим на сцени, не подучавам ни играче, а ни публику, само желим да мој рад буде оно што бих волела да видим кад уђем у позориште. Када купимо улазницу, искрено се надамо да наше време неће бити протраћено, и да ће се нешто важно догодити те вечери пред нашим очима. Нисам љубитељ декоративне игре која се пијуцка као шећерна водица. Мој циљ је да са публиком заједно отворимо неке важне теме, а пожељно је и да супротставимо ставове.“

Да ли ћете то учинити својом новом представом о границама?

Искрено, била бих срећна ако бих могла да видим границе као ограде вртова, и чин прелажења граница као неку врсту летења преко празног простора. Али је обрнуто истина. Попут животиња, и људи воле да се осећају безбедно, уместо да буду слободни. То је горућа тема за дискусију, али се много више чује и чита о „идентитету“ и „дому“ у нашим друштвима, него о „слободи“. Већина људи осећа да је слобода нешто што се односи само на информације, на новац, на трговину, али не и на кретање људи. .

Прво, „домаће“ извођење представе је било у Немачкој, земљи чији пасош отвара сва врата, што није случај са Србијом. Да ли је то један од разлога да ту буде међународна премијера?

Истина је, ја долазим из земље са најбољим пасошем у свету. Укупно 177 земаља дозвољава ми улазак без посебне визе или плаћања за „визу по доласку“. Радила сам у Авганистану, Бангладешу, Етиопији, Ирану и Палестини. Њихови становници не могу нормално да путују. Зашто ја имам „добар пасош“, или зашто они имају „лоше пасоше“? То је моје питање, можда мало наивно, јер свако би могао одговорити: наравно да имају лоше пасоше, због њихове лоше економије. Што је боља економија или, тачније, што је већа кредитна способност земље, то је вреднији и ваш пасош. Посетити Србију одмах након немачке премијере има смисла, јер не морате Немцима да објашњавате кредибилитет Немачке, али сви можемо да дискутујемо о невероватној разлици слободе са којом се људи у свету суочавају.

Шта за вас значи живи зид који сте поставили на сцени?

Живи зид чине људи, људи из вашег града. Боре се за све за шта морају да се боре, видели сте их током „арапског пролећа“ у Турској, на „окупацији Волстрита“ у Њујорку или на протесту ПЕГИДА у Немачкој. Људи штите ограде по Европи и око Европе. Људи контролишу људе, на аеродрому, на улазу у музеј или испред ноћног клуба и, наравно, они уживају у томе што то раде. Такође, они мисле да раде у складу са законом, који је често сасвим неодређен и препуштен интерпретацији појединца, као и закон о подизању огромних ограда широм Европе.

Како је настала ваша трупа?

Истина је да не постоји трупа. Техничка екипа, као и неки сарадници су моји дугогодишњи пријатељи, али принцип мог рада је инспирација и реакција на оно што се дешава у свету. У Ирану радим са иранским играчима, у мом недавном комаду „Направљено у Бангладешу“ са катак играчима из Даке. Желим да се крећем. Не доживљавам трупу као породицу, нити намеравам да бринем о њима као мајка. То није мој избор. Кад сам, осамдесетих година прошлог века, проучавала истраживања о примењеном театру у једном малом граду у близини Франкфурта, почела сам да радим са колегама студентима, а касније у градским позориштима. Сасвим случајно, неке од мојих представа су постале толико успешне да сам путовала с њима по целом свету. Била сам свесна да земаљска кугла коју сам обишла подсећа на сајам, не само за уметничку размену, већ и за берзу идеја. Такође сам схватила да сцена може постати свет, како је рекао Шекспир, али истина је. 

Ово је ваша прва посета Београду, али не и Србији?

Посетила сам сам Нови Сад путујући с представом „Вратити пошиљаоцу“, с иранским играчима у егзилу, пре десетак година. Никада нећу заборавити како су нас људи на улици поздрављали с уважавањем, давали су руже дамама и обраћали нам се с дозом срдачности коју уметници данас тешко да могу да очекују, с поштовањем и искреношћу, отвореног срца и радосно. Сећам се Србије као дома велике љубазности. И чула сам да је Београд један од најлепших градова на свету, пријатељи из Софије и Будимпеште често ту долазе и причају ми о Београду као центру ноћног живота, нешто као Берлин деведесетих.