Сорокин против опричника

ДЕЦА ПУТИНИЗМА

Назван контроверзним руским „маркизом Де Садом“, те „састојком трокомпонентне колоњске воде“ ( уз Јерофејева и Пељевина) на коју базди руска модерна књижевност, Владимир Сорокин (1955) можда је најоригиналнији постмодерни писац данашње Русије, иако сам одбацује тај придев.

Аутор ког ћемо кроз неколико недеља моћи да видимо и уживо, на новосадском међународном књижевном фестивалу ПРОЗЕФЕСТ, дипломирани инжењер по образовању, бави се још и сликарством и концептуалном уметношћу, али његове шокантне књижевне творевине су те које провоцирају јавно мњење до усијања: књиге су му јавно спаљиване у демонстрацијама, а 2002. изазвао је малтене „револуцију“, подједнако, гневних пензионера и конзервативне омладине, који су тражили да му се суди због порнографије. У роману „Плаво сало“, наиме, Сорокин метафорички дочарава спрегу Стаљина и Хрушчова њиховим узајамним сексуалним општењем.

Доливајући уље на ватру, Сорокин разара и све преостале табуе, попут лажне државне религиозне иконографије и митова о савременој демократији. Иде дотле да себе слика у содомичним позама, алудирајући на бљутаву и патетичну родољубиву поезију о мајчици Русији. Бескопромисна субверзивност чини га подједнако непопуларним и код неких заговорника руског отварања према модерној, али бенигној поп-култури западног типа.

Књижевни деби Сорокина (поезија) везује се за 1972. годину, после чега, мада интензивно пише, читаву деценију скоро ништа не објављује. Године 1985. у париском часопису „А-Ја“ објављује избор од шест прича и роман Ред, у издању „Синтаксиса“. Године 1992. овај роман објављује и руски часопис „Уметност филма“. То уједно значи и нови почетак публиковања у домовини. Роман снима полифонију вишегласја у једном типичном совјетском реду испред робне куће, живот у том реду и авантуре јунака, младог литерате, који после низа ситних пустоловина које доживљава стојећи, једући и спавајући у тој људској гомили, и авантуре с продавачицом у радњи, сазнаје да је сва драма чекања (метафора живота) пиранделовски апсурдна, јер се роба, за коју нико и не зна шта је, али верују да је врхунског квалитета, неће ни појавити тога дана.

По речима његовог преводиоца на српски Драгиње Рамадански,              „мада се на први поглед може учинити да је реч о музи скандалозних потеза и склоности, једно је непобитно: пред нама је монолит лингвистичке фантастике који пре свега демонстрира тоталитарну природу језика. Додуше, она се понекад поклапа и са тоталитарним облицима друштвене самоорганизације, као што је то случај у најновијем роману-антиутопији Дан опричника, са досезањем до скоро пакленог хумора, ремек-делу стилизације и пародије“.

У овом делу, које ће ускоро читати и српска публика, Сорокин иде корак даље у сатиричном осликавању Русије Путинове ере, којом влада група моћника из тајне полиције, а коју аутор пореди са атмосфером тоталитаризма Ивана Грозног. У лањском интервјуу „Шпиглу” објаснио је да није желео да своју сатиру ограничи само на конкретну ситуацију у његовој земљи данас, у којој се опозиција на све начине потискује, већ да трага за одговором на питање шта је то што Русију разликује од истинске демократије. „Опричници“ су староруски назив за одабране, људе којима се све може, јер су „свештеници моћи“. Типичан пример дејства „опричније“ по њему је Ходорковски: можете бити чисти као нико, и муњевито се, преко ноћи, срозати и завршити у затвору.

Поменимо и друге, умногоме експерименталне, романе Владимира Сорокина: Норма, Роман, Тридесета Маринина љубав, Срца четворице, Пир, Лед (2002), Пут Бро, 2.3000 и драме: Земуница, Руска бака, Дисморфоманија. Потписује веома запажене и награђиване филмске сценарије: Безумни Фриц, Москва, Копејка, „4“ . Лауреат је награда „Народни Букер“, „Андреј Бели“ и „Либерти“ и превођен на многе европске и азијске језике.

Обиље језовитог и ирационалног насиља, груб језик и призори сексуалне деградације и понижења, по речима критике, чине да Сорокин разара не само табуе, већ и појам саме књижевности, као и улогу читаоца: „У својим главним делима као да чика читаоца: смеш ли даље да читаш? За њега је књижевност ексклузивна естетска категорија, што одбацује духовне и моралне императиве којима се напаја у последња два века... За њега су књижевност и живот две линије које се не дотичу, два независна феномена. Пошто књижевност није венчана са реалношћу, ни аутор не може бити одговоран због својих фантазија.“