Окривили смо наше наде

ИЗМЕЂУ ИСТОКА И ЗАПАДА

Како се укључити у све већу породицу европских народа, а сачувати свој идентитет? Србија између Истока и Запада, Србија у Европи, али како, када, по коју цену? Шта добијамо и колико? Питања нису од јуче, али су у овом тренутку преломна за будућност државе. Не само у политичком и економском смислу, већ и у историјском, социјалном, културном... Серију текстова о овим проблемима настављамо разговором са историчарком Бранком Прпом.

По чему нас овде у Србији, данас препознаје европска интелектуална елита?

– Наше осећање да смо одбачени је на нивоу колективног, а не индивидуалног, јер данас у Србији не постоји интелектуалац који нема контакте са интелектуалцима из Европе. Али ми имамо проблем са политичким елитама. Ми немамо класичне конзервативце. Конзервативизам у Европи значи либерализам, а код нас значи традиционализам. Хајде да упоредимо традиционалисте некад и сад. Никола Пашић је био традиционалиста, „народовољац”. Када су после Првог светског рата на ред дошла кључна територијална питања и Мировна конференција у Паризу, српска влада је тада ангажовала српске интелектуалце, а Јован Цвијић пише књигу „Балканско полуострво”. У Паризу је и Александар Белић и комплетна српска елита са намером да покаже зашто треба да постоји Југославија и које су то територије нове државе.

Ми данас имамо државно питање Србије. Кога су од интелектуалаца позвали представници српске владе и и политичке елите да им својим знањима помогну око решавања државних питања? Никога! Јер они су свезнајући, за разлику од Николе Пашића који није сматрао да је свезнајући.

На Мировној конференцији у Паризу били су сви угледнији српски интелектуалци и неки од њих имали су потпуно другачије политичке ставове у односу на Пашића. Али то није важно. Важно је било државно питање. И ту је основна разлика. Са којом озбиљношћу схватате државно питање. То је опште, а не партијско питање и дужни сте да у таквим ситуацијама мобилишете све, да бисте државно питање решили у корист својих грађана, а не у своју корист, јер ви сте пролазни. Ви сте одговорни пред грађанима и пред историјом. И та феноменална дилема Исток – Запад не може се решавати на начин тлапње. Не могу полуобразовани, неуки људи да дефинишу геополитичко и геостратешко питање државе Србије. Они нису за то компетентни, немају знање.

Краљевина Србија је склопила међународни уговор са Уједињеним краљевством 1913. године којим је Косово, Лондонским уговором припало Србији. Па зашто нико није ангажовао тимове историчара, зашто нико није питао амбасадора Велике Британије у УН, да ли он то сада поништава тај уговор?! Није аргумент када се каже да је Косово света земља.

Постоји милион и један аргумент с којим може да се иступи у оквиру наших цивилизацијских регула.

Да бисте направили озбиљну калкулацију на тој релацији Исток – Запад морате размислити о консеквенцама избора. Морате озбиљно да размислите где је Србија лоцирана, који је њен геополитички и геостратешки значај на Балканском полуострву. То су толико озбиљна питања, да верујте ми, када слушам тлапње на телевизији, ја га искључим. Не могу то да слушам. Тешко ми је. Видим апокалипсу. Видим слом који не треба да се деси. Потребан нам је разум и озбиљна рачуница. Па и у рату је потребна рачуница. Треба видети шта вам је иза леђа, шта вам је испред, шта вам је бочно. То су рационалне радње. Не можете ни у политичку оријентацију да кренете као самоубица!

Као грађани ове земље живимо 17 година пакла. Са све оним деветим кругом „напустите сваку наду ви који улазите”. Треба ли да нам узму сваку наду?

Зашто је Србија потребна Европи?

– Њена геостратешка и геополитичка позиција је таква да ће увек бити потребна Европи. То што смо ми у ери модерних технологија је дивно, али у неком тренутку и модерне технологије могу да доживе колапс, па ћете морати коњићем негде да прођете. Па куда ћете него овуда? Јован Цвијић је говорио да је наш проблем што смо кућу саградили на путу. Одлучимо: или ћемо наплаћивати путарину или ћемо пуцати у сваког ко тим путем прође.

Зашто онда тако споро тече наша интеграција у европску породицу?

– Нисам особа која сматра да на Западу цветају руже. Начин на који је Србији одузет део њене државе је апсолутно недопустив. Начин на који се говори о косовској самосталности је такође с позиција међународног права тлапња. Ви не можете заиста наћи ни једно једино оправдање за овакав чин. Он је сраман и врхунац је понижења које је ова држава доживела. Али, сада морате озбиљно да размислите да ли ту ситуацију можете учинити још гором или можете наћи излаз. Не сматрам да је Запад диван и красан, али питам се која је друга опција. Шта значи Исток? Која је то визија будућности? Ми немамо другу будућност осим европске будућности. Одувек смо били европска држава. Та врста лажне дилеме је та која нас кочи да брже улазимо у оно чему заправо припадамо. Јер, ако ми нама изнутра изгледамо као застрашујући простор, шта онда мисле они споља?

Да ли је велики тај јаз између онога како ми видимо себе и како нас виде други?

– Ја мислим да они, Европа, боље виде нас него ми себе. Као научници, на разним састанцима много пута ми је било непријатно. Често сам била сведок наше неприпремљености за састанке, наше импровизације. А ону су гледали нас као софистициране људе, јер ми и јесмо људи озбиљног образовања, блиски европској елити. Ми личимо на Европљане не зато што смо антрополошки такав тип, него зато што смо софистицирани као Европљани. И они би обично били задивљени када би нас упознали. И ја сам увек мислила: Боже, па ми стварамо погрешну слику. Ја лажем. Јер знам да тај бог Јанус има још једно лице: оно лепо и оно ружно. Брзо смо добијали подршку, јер су нас препознавали, а онда смо ми изнутра дошли у ситуацију у којој смо. Организујете митинг на коме неки људи испоље варварство! Таман нам поверују, а онда се демантујемо! Та најстрашнија врста амбивалентности дешава се као резултат неодговорности политичких елита.

Како да будемо паметни?

– Потребно нам је јако много разума, удружених енергија. Агнеш Хелер је назвала 20. век столећем злих али и веком изгубљених нада. А онда се запитала: Да ли да окривљујемо себе или наше наде. Ако окривимо наше наде, окривили смо најбоље у нама. Мислим да смо овог пута окривили наше наде. И управо је оно најстрашније што нам се десило то што смо изгубили наду. Страшно много несреће нам се дешава у континуитету. У овом апокалиптичном времену требало би ипак да смогнемо снаге да однекуда исцедимо нашу наду као Марко Краљевић воду из суве дреновине, у капљицама. То би требало да учинимо због своје деце, да створимо услове да живе у једној нормалној држави и да остваре право на срећу. Мислим да коначно, после 17 година несреће, ми као појединци и као држава имамо право на срећу и то право нико не сме да нам одузме. Ни наше политичке елите, ни међународна заједница. Требало би да се побунимо само због једног разлога – зато што нам је одузето право на срећу.