Ново читање српске поезије и прозе

Савремена српска поезија, истиче проф. др Тиодор Росић (1950), тесно је повезана с временом настанка. Њу стварају наши савременици. Ми као савременици је читамо, доживљавамо и разумемо. Упркос томе, она се не може свести само на један временски оквир. Тешко је прецизно одредити када се појављује нека књижевна појава и колико траје, шта се дешава на одговарајућем језичком простору у датом временском и друштвеном контексту.

Издавачка кућа „Прима” из Горњег Милановца управо је објавила три драгоцене књиге: „Избор из савремене српске поезије”, „Избор из антологија српске љубавне лирике” и „Антологију савремене српске приповетке”. Све три књиге приредио је Тиодор Росић. Реч је о новом антологијском избору, у који су укључени ствараоци старије и средње генерације, али и писци најмлађе генерације. Ово је, на известан начин, ново читање српке поезије и прозе.

Поједини представници прве послератне генерације ,,младих”, у многим елементима своје поезије, каже Росић, усвојили су извесна надреалистичка искуства. То се, пре свега, односи на поезију Миодрага Павловића и Васка Попе. Међутим, присутни су и песници који својом поезијом настављају извесне токове лирског интимизма, карактеристичне за поезију међуратног периода (Светислав Мандић, Стеван Раичковић).

Важну улогу у формирању савременог поетског израза имали су последњи бројеви београдског књижевног часописа „Младост”. У том часопису је објављена песма ,,Море”, Душана Матића, као и песме Танасија Младеновића, Радомира Константиновића, Душана Костића, Васка Попе и Светислава Мандића. Песничке књиге Васка Попе, Миодрага Павловића, објављене почетком педесетих година прошлог века, означиле су почетак савремене српске поезије. Нове стваралачке тенденције трају и данас. Зато су се на почетку овог избора из савремене српске поезије и нашле песме Васка Попе, а на крају песме Ненада Јовановића (рођен 1973).

После Другог светског рата, плодну стваралачку активност развили су Душан Матић, Милан Дединац, Љубиша Јоцић, Оскар Давичо, али и представници интимистичко-исповедне поезије, попут Десанке Максимовић и Десимира Благојевића.

Неосимболистички начин казивања, објашњава Росић, ничему не противуречи поезији Милана Комненића, а лирика Стевана Раичковића, на пример, застрашујућој слици стварности у казивању Бранислава Петровића. Фолклорна фантастика Вите Марковића не умањује вредност халуцинантних исказа Милутина Петровића, њихову ироничну и демонску компоненту – не ништи документарно песништво појединих наших песника, његов критички ток. Поезија ироничног, саркастичног, црнохуморног приказивања људи, предмета и појава у неприродном, комичном или, пак, изобличеном и деформираном облику Бранислава Петровића, Милана Комненића, Љубомира Симовића, Милорада Ђурића, Петра Пајића, Гојка Ђога, Адама Пуслојића, Раше Ливаде, Новице Тадића, није у непријатељству са звуковном бројаницом и мелодијским преплетом Алека Вукадиновића, Милосава Тешића, Верољуба Вукашиновића, нити противуречи лирици Љубице Милетић, Ноговој и лирици Ђорђа Сладоја. Мисаони лиризам Светислава Мандића, Слободана Ракитића и орфичко завештање Бранка Миљковића не сукобљавају се с поезијом о „временима сасвим очајним” Јована Христића или са постсимболизмом Ивана В. Лалића. Имају, чак и веома блиских додирних тачака – а то је да су песници културе и обнове традиције.

На вечност претендује песништво Матије Бећковића, дијалекатски искази његових песама, али и Драган Колунџија, Драгомир Брајковић и Манојле Гавриловић, са сликовним исказом своје поезије.

У књизи „Избор из антологија српске љубавне лирике” дате су песме Бранка Радичевића, песника младости, љубави, ведрине – песме које су израз жудње за животом. Тај круг песама употпуњују нежне, осећајне и искрено доживљене песме Ђуре Јакшића; у њима нема ни трага од бунтовништва из његових социјално-политичких песама. Читалац ће у књизи наћи и песму Лазе Костића „Ѕanta Marіa della Ѕalute”, једну од најбољих творевина српске књижевности, везану за несрећну и неостварену песникову љубав према девојци чија се визија појављује пред њим.

Сви велики песници, а то потврђује и овај избор из антологија српске љубавне лирике, видели су у теми љубави нешто посебно и изузетно. У „Ђулићима” Јована Јовановића Змаја она је врхунац егзалтације и животне радости, а у „Ђулићима и увеоцима” то је трагедија песникове душе због могућег губитка и губитка вољене особе.

Сваки антологијски избор, па и овај у „Антологији савремене српске приповетке”, наглашава Тиодор Росић, требало би да буде заснован на јасним изборним начелима, дефинисаном корпусу и вредносним судовима.

Прави стваралачки заокрет представља објављивање књиге приповедака Антонија Исаковића „Велика деца” (1953). Приповетке у тој књизи поетиком наговештаја, скепсе, сумње и елиптичним исказом представљају радикалну новину у савременој српској приповедачкој уметности. Миодраг Булатовић следећи је велики иноватор савремене српске књижевности и жанра приповетке. Објављивање његове књиге „Ђаволи долазе” (1955), представља почетак нове развојне етапе у савременој српској приповедачкој уметности. Она траје и данас.

Овај антологијски избор приповедака није, међутим, прављен да се прикажу преломна места у развоју српске приповедачке прозе након Другог светског рата, већ да се представе највреднија дела тог жанра. На почетку је дата прелепа приповетка Бранка Ћопића „Поход на мјесец”, а на крају „Глад” Александра Гаталице. По годинама рођења, писце ових творевина дели пола столећа – први је рођен 1915, други 1964. године. Ћопић је класик изворног приповедања, које никада не губи значај, а други постмодернистичког казивања, присутног поткрај XX и почетком XXI века.