Ликовно и поетско време

Својом једанаестом песничком збирком, заправо неком врстом књиге-пројекта „Киновар”, Марија Шимоковић (1947) оснажила је и продубила препознатљиву личну поетику и митологију, засновану на лирској жудњи и архетипским ситуацијама које песникиња вешто укршта било с личним, било ширим, културолошким или историјским искуством. Због тога се поезија Шимоковићеве доживљава као изразито ерудитна, у сталном дијалогу са различитим контекстима: психоаналитичким, филозофско-естетичким, социјално-критичким, чему се прилагођава и њена каткада разуђена и рапсодична форма, други пут изузетно гномична и сажета. И у претходној збирци „Међуречје” (1999), песникиња обликује свет синкретички, с нагласком на поетизацији ирационалних и подсвесних шифри, које се уједно отварају читаоцу кроз својеврсну „ширину експозиције”, дакле филмско-фотографским поступком.

Ако су ваздух, вода и песак у тој збирци били она три митска елемента чије прожимање твори основу света и свеколиког памћења, у „Киновару”такву функцију несумњиво има тема алхемијског преображаја. И то слике у реч, боје у мелодију, присуства у неприсуство, ватре у ништа и обратно, што је и носећа тема поетике Бранка Миљковића, чију је награду песникиња и понела ове године. Њена интерпретација слика Михаила Ђоковића Тикала која се налази у естетичко-смисаоном исходишту збирке, враћа нас старој Лесинговој дилеми о односу између песништва и сликарства, о сталној – још од Платона започетој – расправи у погледу приоритета једне од ових уметности.

Компонована као нека врста фрагментарног лирског епа или чак романа од сто одломака, Марија Шимоковић упоредо води једну врсту метарасправе о могућностима читања и тумачења оба језика – ликовног и песничког, односно њиховог узајамног додира и напоредности: „одувек сам живео у два света / у сваком посебно / у два одједном” (17).

Али, ако је сликарство медиј који бележи тренутак, без подсећања на оно што је прошло или што ће бити – дотле поезија рачуна са сталним протицањем времена, с динамиком испољавања у све три хронолошке димензије. Због тога се насловна метафора цинобера или киновара овде доживљава као алхемијски доминантна боја љубави, сећања, свеколиког обнављања живота кроз смрт и еликсир мудрости: „шта је прави смисао алхемије / ако не утеха да сами можемо / произвести бесмртност / рекао је лугар” (66. фрагмент). У некој врсти посвете, Марија Шимоковић каже да је њена књига заправо „призивање палићке алхемије”, односно „разговори с Тикалом”. То од читаоца свакако захтева и добро познавање његових слика, макар само оних које су објављене као нека врста песничког претекста. Због тога, можда, постоје извесна места која се не могу задовољавајуће рашчитати, без познавања обе ове димензије.

Но, и без тога, приметно је да лирски глас преузима на себе различите интонације и перспективе: од хроничарске и дневничке, преко непосредних коментара појединих фигура Тикалових слика, успостављањем паралелизама имагинације између приватних, културолошких и античких до сажетих, метафизичких уопштавања. Песникињин однос према митолошким темама (Аријаднино клупко, Тезеј, лугарево доношење смокве са Крита) веома је субјективан и циљ је, као и у претходним литерарним причама, пројекција властите визије зближавања и стапања временских, цивилизацијских и просторних зона. Тај живи дослух ствари кроз време које су заустављене у једном сликарском потезу управо и сугеришу поменуту бесмртност: „предмети су живи / заветовани ћутњом /догађаји међу њима/ лутајући су сижеи / и проносе предсказања снове/наговештаје тајанствених догађаја / тек у слици ил’ песми / збира се живот у тачку / и настаје испонова” (56). А до овако схваћене бесмртности води тегобан пут одгонетања Аријадниног лавиринта и женског принципа који, како песникиња каже, каткада недостаје слици да би продисала у простору тродимензионалности. Изазов егзистенцијалног појављује се тако и као изазов онтолошком начелу – линеарно битисање наспрам спиралног пењања уз степениште. Дакле, одоздо нагоре, према небесима, и низ „обрнуто време, наопачке”: у оквир слике где сама Реч твори и видљиви и невидљиви свет.