Најбоља музика долази из борбе

Кад крену на последњу турнеју, бендови обично свирају најуспешније песме из читаве каријере, удовољавајући већ тињајућој носталгији обожаватеља. Мајкл Ђира и „Свонси” (Swans), који ће у суботу наступити у београдском Дому омладине, увек су били другачији. Мада се ова поставка бенда опрашта од публике – јер је Ђира одлучио да је опет време за промену упркос томе што никада „Свонси” нису примали више комплимената нити имали посећеније концерте – и овог пута они свирају само композиције са последња два албума и неке потпуно нове, па и њих преображене у односу на верзије са плоча.

Та приврженост трансформацији је карактеристична за један од најважнијих авангардних бендова у последњих 35 година. И атонално шибање баса, и гитаре из раних дана, и мелодичније хармоније из њихове средње фазе, и безмало симфонијски вртлог из последњих година: у свакој инкарнацији „Свонси” су успевали да инспиришу потпуно различите експерименталне музичаре.

Са овом поставком бенда успели сте да обухватите звук пређашњих „Свонса”, па и да га надоградите. Ако је ова верзија „Свонса” све што су биле и претходне, па и више од тога, куда даље? Или је управо то био разлог да кренете из почетка?

Да. Нисам сигуран на коју страну ће цела ствар отићи, али је то већ и само по себи добро. Ако се не развијате, умирете. Не желим да уопште не личим на прошлог себе, али морате да избегнете стагнацију, јер она је канцерогена.

Једном сте објаснили да назив последњег албума „The Glowing Man” означава стање ума када особа нагло изгуби сопство у нечему већем од себе. Да ли је то симболично за овај тренутак у којем се отискујете у ново?

Увек је грешка бити изричит око значења. Треба оставити слушаоцу да сам прокрчи стазу ка делу. Али, и у музици и у животу најбољи тренуци су ми били они у којима изненада све нестане и останете огољени, са огромним запрепашћењем над тиме што сте још ту, што још дишете.

О жељи да се нестане на тај начин говорили сте и у другим приликама. Музика „Свонса” има ту врсту моћи да разноси и упија слушаоца. Да ли је за вас од почетка реч била о предавању нечему већем од себе, које се може изразити речником садомазохистичког или религиозног заноса, какав су слушаоци препознавали у вашим ранијим стиховима?

Нисам филозоф, али за мене је реч о осећају који вероватно имате када скочите са зграде и још нисте дотакли тле већ покушавате да живите у том тренутку.

Кад сте почели да стварате музику касних седамдесетих, на постпанк музичкој сцени инсистирало се на сталним променама. Данас се музика, па и култура и политика, своде на носталгију, рециклажу, пастиш. Да ли вам у том смислу недостају они дани?

Не нарочито. Верујем да је интернет аналоган уму, односно да је метафора за њега. Интернет је подешен тако да нас усмерава ка ономе што нам је познато, одражава нашу тенденцију да се држимо искључиво тога. Након неког времена то постаје аутоканибалистичка тенденција, што се дешава и са културом уопште.

Распон пажње нових генерација, навучених на интернет, такав је да музичари одустају од албума и избацују синглове. Ви искушавате издржљивост публике албумима који трају колико три-четири стандардна.

Не маримо за то што смо у раскораку са данашњим навикама. Нудимо то што имамо и, срећом, има оних који су за то заинтересовани.

Осим по трајању, ваша музика је захтевна и по звуку и структури. Испуштате ураган који савршено контролишете и поступно га водите врхунцу. То мора да је физички и ментално напорно и за вас.

Најбоља музика је она која проистиче из борбе. Због тога нисам претерано склон електронској музици јер мислим да музика потиче из људског тела, барем она која се мени допада. Немам велике опште прокламације о естетици којом би се музика морала одликовати. Али, волим када она представља борбу, физички акт људских бића која се боре да досегну место које их транспортује некуд даље.