Najbolja muzika dolazi iz borbe

Kad krenu na poslednju turneju, bendovi obično sviraju najuspešnije pesme iz čitave karijere, udovoljavajući već tinjajućoj nostalgiji obožavatelja. Majkl Đira i „Svonsi” (Swans), koji će u subotu nastupiti u beogradskom Domu omladine, uvek su bili drugačiji. Mada se ova postavka benda oprašta od publike – jer je Đira odlučio da je opet vreme za promenu uprkos tome što nikada „Svonsi” nisu primali više komplimenata niti imali posećenije koncerte – i ovog puta oni sviraju samo kompozicije sa poslednja dva albuma i neke potpuno nove, pa i njih preobražene u odnosu na verzije sa ploča.

Ta privrženost transformaciji je karakteristična za jedan od najvažnijih avangardnih bendova u poslednjih 35 godina. I atonalno šibanje basa, i gitare iz ranih dana, i melodičnije harmonije iz njihove srednje faze, i bezmalo simfonijski vrtlog iz poslednjih godina: u svakoj inkarnaciji „Svonsi” su uspevali da inspirišu potpuno različite eksperimentalne muzičare.

Sa ovom postavkom benda uspeli ste da obuhvatite zvuk pređašnjih „Svonsa”, pa i da ga nadogradite. Ako je ova verzija „Svonsa” sve što su bile i prethodne, pa i više od toga, kuda dalje? Ili je upravo to bio razlog da krenete iz početka?

Da. Nisam siguran na koju stranu će cela stvar otići, ali je to već i samo po sebi dobro. Ako se ne razvijate, umirete. Ne želim da uopšte ne ličim na prošlog sebe, ali morate da izbegnete stagnaciju, jer ona je kancerogena.

Jednom ste objasnili da naziv poslednjeg albuma „The Glowing Man” označava stanje uma kada osoba naglo izgubi sopstvo u nečemu većem od sebe. Da li je to simbolično za ovaj trenutak u kojem se otiskujete u novo?

Uvek je greška biti izričit oko značenja. Treba ostaviti slušaocu da sam prokrči stazu ka delu. Ali, i u muzici i u životu najbolji trenuci su mi bili oni u kojima iznenada sve nestane i ostanete ogoljeni, sa ogromnim zaprepašćenjem nad time što ste još tu, što još dišete.

O želji da se nestane na taj način govorili ste i u drugim prilikama. Muzika „Svonsa” ima tu vrstu moći da raznosi i upija slušaoca. Da li je za vas od početka reč bila o predavanju nečemu većem od sebe, koje se može izraziti rečnikom sadomazohističkog ili religioznog zanosa, kakav su slušaoci prepoznavali u vašim ranijim stihovima?

Nisam filozof, ali za mene je reč o osećaju koji verovatno imate kada skočite sa zgrade i još niste dotakli tle već pokušavate da živite u tom trenutku.

Kad ste počeli da stvarate muziku kasnih sedamdesetih, na postpank muzičkoj sceni insistiralo se na stalnim promenama. Danas se muzika, pa i kultura i politika, svode na nostalgiju, reciklažu, pastiš. Da li vam u tom smislu nedostaju oni dani?

Ne naročito. Verujem da je internet analogan umu, odnosno da je metafora za njega. Internet je podešen tako da nas usmerava ka onome što nam je poznato, odražava našu tendenciju da se držimo isključivo toga. Nakon nekog vremena to postaje autokanibalistička tendencija, što se dešava i sa kulturom uopšte.

Raspon pažnje novih generacija, navučenih na internet, takav je da muzičari odustaju od albuma i izbacuju singlove. Vi iskušavate izdržljivost publike albumima koji traju koliko tri-četiri standardna.

Ne marimo za to što smo u raskoraku sa današnjim navikama. Nudimo to što imamo i, srećom, ima onih koji su za to zainteresovani.

Osim po trajanju, vaša muzika je zahtevna i po zvuku i strukturi. Ispuštate uragan koji savršeno kontrolišete i postupno ga vodite vrhuncu. To mora da je fizički i mentalno naporno i za vas.

Najbolja muzika je ona koja proističe iz borbe. Zbog toga nisam preterano sklon elektronskoj muzici jer mislim da muzika potiče iz ljudskog tela, barem ona koja se meni dopada. Nemam velike opšte proklamacije o estetici kojom bi se muzika morala odlikovati. Ali, volim kada ona predstavlja borbu, fizički akt ljudskih bića koja se bore da dosegnu mesto koje ih transportuje nekud dalje.