Исписивање крштенице за нове почетке

Од нашег дописника
Франкфурт, Хајделберг – Када је пре 10 година Немачка као тада председавајућа организовала прославу јубиларних 50 година од потписивања Римских споразума, није било много муке око тога шта ће писати у Берлинској декларацији. Пола века ЕУ је њеним лидерима тада био повод да истакну посвећеност миру и интеграцијама те да уз мото „Европа успева заједнички” нагласе да ће убудуће настојати да међу грађанима повећају прихватљивост даљим интеграцијама.

Данас, десет година касније, мало ко помишља да је то главни циљ Римске декларације, јер постоји бојазан да би Пољска могла да одбије да потпише већ утаначен документ, те да ће ову својеврсну повељу о будућности ЕУ, уместо лидера ЕУ, потписати председници Европског савета, Европског парамента и Европске комисије.

И сама неизвесност о судбини данашњег рођенданског самита у Риму можда најбоље говори о томе колико су минулих година најпре европска дужничка криза, а потом мигрантска криза и раст популистичких и анти-ЕУ странака и недавне промене у Вашингтону, утицали да је данас ЕУ више асоцијација за разједињеност него за унију. Тога су врло добро свесни владајући немачки политичари, предвођени канцеларком Ангелом Меркел, те се минулих месеци својски труде да Римска декларација не буде смртовница ЕУ, већ крштеница нове ЕУ пошто из ње изађе Велика Британија.

Уколико резултати француских председничких избора не поремете планове, новоформирана велика четворка ЕУ – Немачка, Француска, Италија и Шпанија – уз земље Бенелукса, Аустрију и још коју чланицу еврозоне настојаће да спрече да их поједине државе чланице ЕУ саботирају у тежњама за дубљим интеграцијама и саплићу у доношењу и спровођењу важних одлука, попут оне и распоређивању избеглица. Сан очева оснивача о ЕУ као федералној супердржави они желе да покушају да остваре тако што ће формирати „језгро Европе”, које ће ићи у даље интеграције и давање већих надлежности Бриселу, док би остале чланице ЕУ ишле у складу са својим темпом, чиме би се заправо створила „Европа у више брзина”.

Како истичу немачки дипломатски извори, „Европа у више брзина” већ постоји јер нису све чланице ЕУ уједно и чланице Шенгенског споразума или еврозоне. Ово је заправо покушај канцеларке Меркел да заустави распад ЕУ, иако немали број аналитичара страхује да ће баш овај концепт довести до нових подела и цепања ЕУ. Међутим, она у јуче објављеном интервјуу за „Пасауер нојен пресе” истиче да сматра да нико више од чланица ЕУ неће следити пример Британије.

„Појединачне државе чланице наравно имају различите идеје о томе како треба креирати будућност (ЕУ), али свеукупни пут којим се иде је јасан: више сарадње”, истакла је Меркелова, чиме је на известан начин поновила став председника Европске комисије Жан-Клода Јункера, који је недавно оценио да ће брегзит показати осталима да се не исплати излазити из ЕУ те да ће се чланице „поново заволети и обновити своје завете са ЕУ”.

У то је уверен и немачки министар финансија Волфганг Шојбле, који је са страначким колегом Карлом Ламерсом још 1994. конципирао предлог о формирању „језгра Европе”. Иако је у међувремену постао европски федералиста, Шојбле сада заговара „Европу у више брзина”. У разговору за „Фајненшел тајмс” истиче да „идеја федерализације није нестала, али засад ју је немогуће реализовати”. Он у овом интервјуу подгрева наде јужних и источних чланица ЕУ да би Немачка на популистичке и евроскептичне нападе на ЕУ могла да реагује тако што ће дати више новца у буџет ЕУ, али и објашњава како Европа у више брзина није усмерена ни против кога.

Према његовом мишљењу, европска одбрамбена сарадња могла би да помогне да се превазиђе „нарастајући јаз између источних и западних Европљана” и то када „источни Европљани схвате да им припадање Европи обезбеђује слободан начин живота”. Овај креатор такозване Европе варијабилне геометрије залаже се и да еврозона успостави својеврсни европски монетарни фонд, који би имао моћ да контролише програме финансијске подршке, попут оног у Грчкој, на сличан начина као што то ради Међународни монетарни фонд.

Оно што је јасно из Римске декларације јесте да променама неће бити нарушено јединствено европско тржиште, шенгенски простор, еврозона, али и ЕУ у целини. С друге стране, „језгро Европе” очигледно планира да ојача еврозону тако што би Брисел имао моћ да мења националне буџете уколико нису у сагласју са правилима, потом да ојачању одбрамбену сарадњу, социјални елемент ЕУ и спољнополитичку улогу ЕУ.

У самом тексту Римске декларације нигде се изричито не помиње „Европа у више брзина”, већ ће то бити представљено кроз једну дипломатску формулацију да ће „ЕУ радити заједно на остваривању заједничког добра, на разумевању да неки од нас у појединим областима могу да иду ближе, даље и брже, остављајући отворена врата осталима који желе да се прикључе касније”. Како би се умирили страхови превасходно источноевропских чланица, у декларацији се инсистира а на „неподељеној и недељивој ЕУ, која делује заједно кадгод је то могуће, различитим темпом и интензитетом кадгод је то неопходно”.

Према оцени професора политичких наука Петера Шулцеа, пројекат „језгра Европе” је на дневном реду већ 20 година, али је био камуфлиран успесима ЕУ, које су разголитиле економска и избегличка криза.

„Тренутно своје визије интереса имају два или три већа блока земаља – средоземни блок, источноцентралноевропски блок и умерени западни блок у којем су Немачка, Француска, Италија и остале земље којима је јако стало да опстане ЕУ. Ове визије интереса су базиране делом на идеологији, али више на економским интересима. Све док ЕУ не буде значајно економски порасла, идеолошка питања попут какав однос имати према Русији или убудуће и према САД, неће доводити до политичке уједињеност. То угрожава опстанак ЕУ”, истиче Шулце у разговору за „Политику” и додаје да је сада тешко изводљиво да се ствара ЕУ која спаја државе само јединственим тржиштем, али и да ЕУ иде у даљу демократизацију и продубљивање интеграционих процеса. „Због тога се сада ствара ’језгро Европе’ као ново колективно вођство које ће одлучити да иде даље у политичку, социјалну и финансијску интеграцију, док остали могу да се придруже, а не морају, али остају у ЕУ. Сматрам да је овај концепт веома реалистичан за будућност ЕУ и могао би да буде инструмент за извлачење ЕУ из актуелног хаоса и разједињености.”

Ипак, оно што признају и дипломате, који су писали Римску декларацију, ово није „чудотворни лек” за све проблеме ЕУ.