Убице на чувању и лечењу

У Специјалној затворској болници на три одељења психијатрије смештено је 300 пацијената, од којих је око 63 одсто учинилаца једног или вишеструког убиства. Неки од њих починили су најстравичније злочине, као што је, на пример, Данијел Јакупек који је искасапио дечака и младића у Бановцима или Никола Радосављевић, деветоструки убица из Јабуковца. Њима је, због стања неурачунљивости у тренутку извршења кривичног дела, изречена судска мера обавезног чувања и лечења у овој установи која се налази у згради Окружног затвора у Београду. Време боравка пацијената је неограничено, некад и доживотно, а опоравак у смислу стабилног стања је могућ тек после неколико година. 

Услови у којима бораве пацијенти са тешким психичким поремећајима знатно су побољшани у односу на период од пре три године када је реновирање просторија почело.

Уверили смо се, обиласком соба, да свака има радијаторе и прозоре, осим у једном блоку у којем сређивање тек предстоји. Боравак новинара поједини пацијенти су „искористили” за фотографисање интересујући се „како су испали”, други су пружали руку да се поздраве распитујући се из којих смо новина, неки су спавали, а било је оних који „новинама ништа не верују јер су све лагале о њима”.

Доктор Горан Богојевић, начелник Службе за здравствену заштиту у Специјалној затворској болници, каже за „Политику” да су у овој установи смештени најтежи психијатријски болесници који су опасни по околину. Он напомиње да у јавности постоји заблуда да пацијенти који дођу овде нису одговарајуће кажњени, као и да су они опаснији од људи који су починили убиство а нису психички оболели.

– Њихова казна не може да се мери са затворском казном, јер боравак овде није временски ограничен. То су тешко психички болесни људи и потребно је много времена да прође да пацијент дође у стабилно стање – напомиње Богојевић.

У односу лекара са овим пацијентима страха нема, али је опрез увек присутан. Најважније је задобијање поверења јер, како каже Богојевић, лако препознају лаж и страх, што касније у одређеним ситуацијама покушају да искористе.

– Наши пацијенти су особе које су због болести починиле одређена кривична дела. Циљ њиховог боравка је лечење и чување.

Највећи број, њих око 60 одсто, оболео је од шизофреније, затим око 30 одсто има такозвану параноидну психозу и мањи проценат манијачно депресивну психозу која подразумева осцилације расположења праћене неконтролисаним понашањем. Шизофренија је типична по томе што је најтежи психички поремећај, који временом доводи до глобалног осиромашења личности и психичких функција. Пацијенти губе вољу, повлаче се у себе и све слабије функционишу у окружењу. Параноидна психоза је поремећај на нивоу мишљења када пацијент има утисак да га неко прати и да је угрожен. У разговору са њима наизглед је логично све што они причају, тако да је битно препознати прву реченицу која је заснована на погрешној основи – објашњава Богојевић.

У лечењу се поред лекова примењују радна и групна терапија. Предност ове установе је у томе што су пацијенти под непрекидним надзором лекара и медицинског особља, због чега не постоји могућност неузимања и скривања лекова.

Доктор Миодраг Анђелковић, управник Специјалне затворске болнице каже за „Политику” да надлежни из ове установе на сваких шест месеци обавештавају суд о току лечења пацијената. Суд је тај који на основу мишљења стручног тима лекара изриче и укида меру обавезног чувања и лечења у овој установи.

– Када закључимо да је здравствено стање пацијента веома побољшано и да он више није опасан по околину, суду предлажемо да меру обавезног лечења у установи затвореног типа замени лечењем на слободи. То значи да он по налогу суда има обавезу да се јави некој психијатријској болници или лекару. Уколико игнорише ову обавезу, суд има право да га врати овде – наглашава Анђелковић.

Управник напомиње да у овим ситуацијама постоји проблем, јер када се мера замени лечењем на слободи она је ограничена на три године.

– Онда постоји велика дилема, шта ако пацијенту не буде добро ни после три године, а више нема обавезу да се лечи и да се јавља лекару. Тада постоји могућност да опет почини кривично дело – оцењује Анђелковић. 

Више од 20.000 пацијената се, за 35 година постојања ове специјалне медицинске установе, лечило у њој. У последњих 20 година четири пацијента, којима је мера лечења у затвореној установи замењена лечењем на слободи, починила су убиство по изласку из болнице.

– То је мали број болесника који су поново починили кривична дела у односу на број пацијената који се лечи. Неки су овде због крађа и насилништва, али имамо и особе које су починиле страшне злочине, попут Јакупека и Радосављевића. Дакле, за једне пацијенте је опоравак могућ, док за друге није и они остају овде доживотно – каже доктор Анђелковић. 

(/slika2)Доктор Горан Богојевић каже да у тренутку кад терапија учини своје и психичко стање пацијената се стабилизује, неки од њих показују склоност ка самоубиству.

– Како процес опоравка напредује, пацијенти почињу да схватају и спознају сопствени злочин о чему отворено и говоре. Приметили смо да онда имају потребу да их неко прихвати и разуме. Тада им је јако тешко и са њима се појачано ради да би пребродили кризу. Учимо пацијенте да ће им бити добро само ако наставе са терапијом. Ипак самоубиства се дешавају – наглашава Богојевић.

Доктор Богојевић каже да лекари ове установе, особе које су починиле најтеже злочине увек гледају као пацијенте.

– Да то није тако, са њима не бисмо могли да радимо – наглашава Богојевић.

----------------------------------------------------------

Однос међу пацијентима

– Једни друге углавном прихватају и међусобно разговарају о томе због чега су ту и колико дуго, као и коју терапију узимају. Ретко се дешавају сукоби међу њима. Међутим, недавно један од пацијената који је овде због пљачке и има мало дете никако није мога да прихвати присуство Данијела Јакупека који је искасапио дечака. Док су, рецимо Николу Радосављевића из Јабуковца, пацијенти нормално прихватили – каже доктор Горан Богојевић. 

-----------------------------------------------------------

Тешки услови за рад – ниске плате запослених

– У болници имамо 600 пацијената са којима ради 16 лекара. Са око стотинак најтежих психијатријских болесника ради свега четири лекара у сменама. Имамо повећан број пацијената на одељењу за лечење од наркоманије, што је велики проблем због простора који је намењен за 40 пацијената а њих је 180. Осим јако ниских плата, које су чак и до 30 одсто мање него у здравству, проблем нам је и недостатак кадрова. Недостаје нам око 50 људи у разним службама – сматра доктор Миодраг Анђелковић.