Песма која је живела своје стихове

Које срце може да поднесе онај најтежи тренутак када рођено дете последњи пут за собом затвара врата родитељског дома? Како разумети и прихватити да се у једном једином кратком часу све лепо у животу, сав смех, брига, пажња… неумитно селе у прашњаве албуме са старим фотографијама, невешто снимљене тонске или филмске кадрове, сећања свих врста… И када се у остарелу душу увлачи неизлечива осама…

Боб Дилан (1941) гласноговорник је оне генерације Американаца за које су одвајање од породице и одлазак у нови живот били и нешто више од пуког одмахивања руком онима који остају. Овај чин носио је са собом много непознаница и много зебње. Од оне уобичајене: како наћи посао и где се скрасити, па до очајничке, која је као један од последњих излаза нудила бесповратни одлазак у неки од безбројних америчких ратова. Чекање да ти умру пријатељи и саборци, и на крају – и сам умреш.

Управо тако звучи композиција „Сузе беса” (Tears of Rage) у извођењу групе „Бенд”, дугогодишњих Диланових музичких пратилаца. Мелодија се креће у некој чудној, психоделичној атмосфери, глас певача као да долази из даљине, пригушен звуковима инструмената међу којима се истичу оштри тонови оргуља и изобличени глас електричне гитаре. Не без разлога. То је слика на коју нам указује аутор: „Носили смо те на својим рукама, на Дан независности. А ти си решила све да одбациш и препустиш нас саме себи. Ох, која би се друга вољена ћерка под сунцем небеским тако понела према свом оцу? Пратила сваки његов покрет и стално му говорила ’Не!’ Сузе беса и сузе жалости. Зашто сам ја онај који мора да краде? Врати се, тако смо усамљени.”

Шездесете године прошлог века, када су и написане „Сузе гнева”, носиле су са собом велике промене. Пре свега у приступу обичних Американаца новом времену, технолошким иновацијама које су већ тада најављиване као једина улазница у неки други, будући свет, и за које је требало жртвовати много личног живота, много устаљених навика, потиснути осећања за која је већина веровала да су вечита, дата за сва времена. Па ни све оно ружно, што је такав напредак најављивао, није могло бити спречено. Америка је тих година још увек била земља послушних људи.

О томе говори и један од коментара на Диланове стихове: „Деца се рађају, наше је да им пружимо све што можемо, и после свега, да им подаримо – слободу.” То и јесте задатак породице. Да у младом човеку створи дух, позитиван, који ће га терати да крене својим путем, ради оно што сам искрено жели. И као што љубав родитеља нема граница, те границе не сме да има ни дар да се пронађе сопствени пут у живот, донесе самостална одлука.

„Указали смо ти на прави пут, исписали смо ти име на песку. Мада си ти била уверена да то није ништа друго до место на које ћеш да згазиш. Али, требало је да схватиш, док си то посматрала, да нигде друго нећеш наћи искреност. Ипак, већина би се сложила, било је то детињасто. Сузе беса, сузе туге.”

Некако у складу са временом у којем је настала (1967), „Сузе беса” као да је живела оно о чему је говорила. Први пут „Бендовци” и Дилан су је објавили 1968, али је међу љубитељима музике, практично, живела кроз „бутлег” (нелегална) издања, на концертима, по приватним журкама, на излизаним музичким касетама. Званично је представљена тек 1975, на њиховом двоструком албуму „Снимци из подрума”. И један интересантан детаљ: није ју отпевао Дилан, већ Ричард Мануел, званични вокални солиста групе.

Свој печат овој специфичној химни (или тужбалици) са краја шездесетих дали су и Џими Хендрикс, Џин Кларк, Џери Гарсија, Алберт Ли… Џоан Баез ју је отпевала – а капела.