Pesma koja je živela svoje stihove

Koje srce može da podnese onaj najteži trenutak kada rođeno dete poslednji put za sobom zatvara vrata roditeljskog doma? Kako razumeti i prihvatiti da se u jednom jedinom kratkom času sve lepo u životu, sav smeh, briga, pažnja… neumitno sele u prašnjave albume sa starim fotografijama, nevešto snimljene tonske ili filmske kadrove, sećanja svih vrsta… I kada se u ostarelu dušu uvlači neizlečiva osama…

Bob Dilan (1941) glasnogovornik je one generacije Amerikanaca za koje su odvajanje od porodice i odlazak u novi život bili i nešto više od pukog odmahivanja rukom onima koji ostaju. Ovaj čin nosio je sa sobom mnogo nepoznanica i mnogo zebnje. Od one uobičajene: kako naći posao i gde se skrasiti, pa do očajničke, koja je kao jedan od poslednjih izlaza nudila bespovratni odlazak u neki od bezbrojnih američkih ratova. Čekanje da ti umru prijatelji i saborci, i na kraju – i sam umreš.

Upravo tako zvuči kompozicija „Suze besa” (Tears of Rage) u izvođenju grupe „Bend”, dugogodišnjih Dilanovih muzičkih pratilaca. Melodija se kreće u nekoj čudnoj, psihodeličnoj atmosferi, glas pevača kao da dolazi iz daljine, prigušen zvukovima instrumenata među kojima se ističu oštri tonovi orgulja i izobličeni glas električne gitare. Ne bez razloga. To je slika na koju nam ukazuje autor: „Nosili smo te na svojim rukama, na Dan nezavisnosti. A ti si rešila sve da odbaciš i prepustiš nas same sebi. Oh, koja bi se druga voljena ćerka pod suncem nebeskim tako ponela prema svom ocu? Pratila svaki njegov pokret i stalno mu govorila ’Ne!’ Suze besa i suze žalosti. Zašto sam ja onaj koji mora da krade? Vrati se, tako smo usamljeni.”

Šezdesete godine prošlog veka, kada su i napisane „Suze gneva”, nosile su sa sobom velike promene. Pre svega u pristupu običnih Amerikanaca novom vremenu, tehnološkim inovacijama koje su već tada najavljivane kao jedina ulaznica u neki drugi, budući svet, i za koje je trebalo žrtvovati mnogo ličnog života, mnogo ustaljenih navika, potisnuti osećanja za koja je većina verovala da su večita, data za sva vremena. Pa ni sve ono ružno, što je takav napredak najavljivao, nije moglo biti sprečeno. Amerika je tih godina još uvek bila zemlja poslušnih ljudi.

O tome govori i jedan od komentara na Dilanove stihove: „Deca se rađaju, naše je da im pružimo sve što možemo, i posle svega, da im podarimo – slobodu.” To i jeste zadatak porodice. Da u mladom čoveku stvori duh, pozitivan, koji će ga terati da krene svojim putem, radi ono što sam iskreno želi. I kao što ljubav roditelja nema granica, te granice ne sme da ima ni dar da se pronađe sopstveni put u život, donese samostalna odluka.

„Ukazali smo ti na pravi put, ispisali smo ti ime na pesku. Mada si ti bila uverena da to nije ništa drugo do mesto na koje ćeš da zgaziš. Ali, trebalo je da shvatiš, dok si to posmatrala, da nigde drugo nećeš naći iskrenost. Ipak, većina bi se složila, bilo je to detinjasto. Suze besa, suze tuge.”

Nekako u skladu sa vremenom u kojem je nastala (1967), „Suze besa” kao da je živela ono o čemu je govorila. Prvi put „Bendovci” i Dilan su je objavili 1968, ali je među ljubiteljima muzike, praktično, živela kroz „butleg” (nelegalna) izdanja, na koncertima, po privatnim žurkama, na izlizanim muzičkim kasetama. Zvanično je predstavljena tek 1975, na njihovom dvostrukom albumu „Snimci iz podruma”. I jedan interesantan detalj: nije ju otpevao Dilan, već Ričard Manuel, zvanični vokalni solista grupe.

Svoj pečat ovoj specifičnoj himni (ili tužbalici) sa kraja šezdesetih dali su i Džimi Hendriks, Džin Klark, Džeri Garsija, Albert Li… Džoan Baez ju je otpevala – a kapela.