Стенограф скривен међу новинарима

У „Политикином” додатку „Култура, уметност, наука” прошле суботе смо објавили део разговора који су новинари нашег листа водили са Ивом Андрићем 1968. године.

Андрић је рођен 9. октобра 1892, па ће се ове, 2017. обележити 125 година од његовог рођења и 42 године од смрти (1975).  

Разговор са Андрићем вођен 1968. у нашој редакцији, објављен је тек десет година касније, у новогодишњем броју „Политике” (1978/1979).

Пред читаоцима се нашао захваљујући Славољубу Слави Ђукићу, тадашњем новинару „Политике” који данас има 87 година и који нам је испричао како је и зашто тек после десет  година објавио овај интервју.

Слава Ђукић сећа се да је долазак Андрића на разговор са новинарима остварен захваљујући тадашњем директору „Политике” Милојку Друловићу.

„Ја не знам како се он приближио Андрићу, али га је наш нобеловац веома ценио. Истина је да Иво Андрић није ни знао шта га чека када је долазио на тај разговор. Мислио је да ће то бити обично новинарско ћаскање, а најмање је очекивао да ће се објавити у новинама. И могу рећи да сам ја ту одиграо важну улогу.

Андрић наравно није знао да међу новинарима седи стенограф који све бележи. Тај стенограм је дошао у руке Милојка Друловића. Успео сам касније, да добијем стенограм и објавим разговор. То је све био резултат моје професионалне радозналости”, сећа се Слава Ђукић, а на питање да ли је то било фер према Андрићу који није ни слутио да се разговор стенографише, Ђукић одговара:

„Није било фер. Али новинарство у основи није баш фер. Мој гест је био професионалан и ја га са ове дистанце, потпуно  одобравам”, каже Ђукић.

Познато је да је Андрић имао одбојност према личном публицитету и за живота је одбијао да се разговори са њим објављују.

У тексту Драгослава Адамовића – „Ко је на вас утицао и зашто” – забележене су и ове Андрићеве речи: „Објавите ово кад ја умерем, биће то добар некролог”.

Нешто слично рекао је и Васку Ивановићу саветујући га да одложи штампање текста: „Можда ће време учинити да све што смо разговарали добије на мудрости. У сваком случају, у таквом тренутку ће читаоци бити блажи и према мени и према вама”.

Андрић је први пут објавио у „Политици” причу 1925. године „Сан бега Карчића”, а о његовој књизи „Екс понто” писао је Милан Богдановић још 1919.

Андрић је, сећа се Ђукић, од политичара посебно ценио Марка Никезића. „Говорио је за њега да паметно мисли”.

У својој књизи „Политичко гробље” за коју каже да му је најомиљенија од свих једанаест колико је објавио, Слава Ђукић је забележио да је „приликом једног сусрета обично суздржани и непробојни Андрић рекао Никезићу да му се свиђају његови говори, радо их прати.

„А Никезић, не знајући како да узврати, правдао се техничким својствима: 'Радим на њима, редигујем текстове'”.

Андрић му је одговорио: „Не, не мислим на вашу језичку писменост. Ви писмено мислите”.

Новинари су тада у „Политици” дочекали Андрића са великим поштовањем. „Било нас је много. Ја ништа нисам питао. Слушали смо шта говори, обраћали пажњу на детаље у понашању. Он је стварно био велики господин. За медије је  био мудрац, много је шире размишљао о свему, никад се није упуштао у неке интригантске теме”, каже Слава Ђукић.

Овај прекаљени новинар и публициста почео је каријеру у „Спорту” (1949), а потом је писао за „Вечерње новости”, „Борбу”, „Политику” и био је главни уредник НИН-а. Додаје искрено, да је имао мало привилегованији положај у „Политици”. Са 16 година је отишао у рат, био је борац Прве пролетерске бригаде, борио се на Сремском фронту, учествовао у ослобођењу Београда...

Рођен је селу Словац код Ваљева и жао му је што није остао више везан за Ваљево, „као, на пример, Матија Бећковић”.

Данас, на прагу 90-те године, мало га је  издао слух, али мисао му је бистра, а сећања свежа. И све више верује у изреку коју је једном чуо од свог пријатеља Исидора Папа: „Коме је века, томе је лека”.