Срби нису народ најстарији

На листи двадесет демографски најстаријих земаља света Србија се налази на шестом месту с просечном старошћу 40,7 година, показују подаци Уједињених нација и Републичког завода за статистику. Наша земља је иза Јапана (42,9 године), Немачке, Италије, Финске и Бугарске, а незнатно испред Хрватске, Белгије, Шведске, Словеније, Аустрије и Грчке (с просечном старошћу од око 40 година). Висока просечна старост становништва Србије није пре свега условљена бројчано великом популацијом старијег становништва, тврде домаћи стручњаци, већ мањим уделом млађих генерација у укупној популацији.

– Да би се утврдио ниво демографске старости становништва неке земље потребно је користити више индикатора, с обзиром на то да не постоји универзални показатељ – упозорава Владимир Никитовић из Центра за демографска истраживања Института друштвених наука. Најилустративнија и најједноставнија за схватање јесте просечна старост популације. Овај показатељ представља просек старости свих становника. Али, управо због тога помоћу њега није могуће закључити колико који старосни сегмент доприноси просеку. Та информација је битна како бисмо разумели специфичну тежину добијеног броја – коментарише овај демограф.

– У Јапану је ниво просечне старости висок, јер је то популација са најдужим очекиваним трајањем живота, односно тамо живи велики број врло старих људи. С друге стране, државе попут Србије, чије је очекивано трајање живота знатно краће (десет година краћи просечан животни век у односу на Јапан) одликује сличан ниво просечне старости становништва, али је код нас просек под знатним утицајем мање заступљености младе популације – објашњава Никитовић.

Зато је после анализе индикатора, који узимају у обзир међусобне односе великих старосних група популације (младих, становништва у радном узрасту и старих), потпуно очекивано да неке земље, које су данас у врху листе просечно најстаријих популација света, неће ту и остати кроз неколико деценија.

Горан Николић, истраживач Привредне коморе Србије, каже да је процењени број становника Србије (без Космета) 1. јануара 2007. износио 7,4 милиона. Разлог зашто тај број није нижи јесте прилив популације из БиХ, Хрватске, Црне Горе и са Космета, који је и деведесетих година прошлог века био „заслужан” за, практично, одржавање броја становника. Стварни број становника Србије већи је за око 215.000, односно за број интерно расељених лица са Космета чија новорођенчад и умрли улазе у демографску статистику (око 130.000 Срба, колико их је данас на Космету, не улази у ове процене). Овде треба имати у виду додатних око 450.000 српских држављана, који живе у иностранству дуже од једне а мање од четири године, и који се, по новој међународно кодификованој демографској пракси, не убрајају у популацију земље. Такође, око три милиона људи српског порекла који живе диљем света не улазе у број становника.

По речима нашег саговорника, од 1991. до 2002. године, између два пописа, популација Србије није битније промењена (пад за један одсто), искључиво захваљујући позитивном миграционом салду од 93.000 становника (имиграната, углавном избеглица, био је много, али је и емиграната ка „западу” тих година било доста).

Према бројним пројекцијама, није реално очекивати да би се број становника Србије могао повећати, или барем остати непромењен, у наредне две или пет деценија, чак и уз велико повећање стопе фертилитета, која је тренутно нешто изнад 1,5 (број живорођене деце по жени), констатује Николић.