Националне урођене мане

Од нашег сталног дописника
Вашингтон, марта – Подземна железница се двојици путника у Вашингтону учинила подесним местом за разговор о надземним хоризонтима, такорећи о бескрају. Распричали су се о – свету.

Један је тврдио да свет наноси велике невоље Америци. Други му је предочавао да истраживања показују да међународна јавност мисли супротно – да Вашингтон уваљује свет у грдне невоље.

Први је узвратио да је, ипак, кривљи свет – јер је створио Америку. Саговорник се успротивио: „Не, вашингтонска администрација је изневерила наде које је свет уградио у Америку као у нови свет”…

Космополитско питање

Прича је, наравно, знатно шира. У њу се управо укључила и надлежна – шефица дипломатије Кондолиза Рајс. И то на историјском месту, које су само „чачнули” сапутници у метроу.

Поводом распламсавања изборне полемике о односима између раса у Америци, она је у разговору с новинарима „Вашингтон тајмса” рекла да овде још постоје „проблеми у третирању тог питања” због – „националне урођене мане”. Ову земљу су „Африканци и Европљани заједно створили, али су Европљани дошли по свом избору, а Африканци у ланцима”, подсетила је. Потомци робова били су запостављени „на старту” па се и „сада виде неки ефекти тога”, иако је у међувремену начињен „огроман напредак” који се огледа и у томе што је она постала прва црнкиња на челу америчке дипломатије…

Један од најупадљивијих покушаја исправљања поменуте „националне урођене мане” управо је у току – илиноиски сенатор Барак Обама је први изгледни црначки претендент за председника Америке. Тај историјски догађај изазива велику пажњу и јавности и тајности, а Обамина биографија је толико оригинална да је превазишла „расно” и отворила „космополитско” питање.

Син је кенијског имигранта (и овдашње белкиње), отац и очух су му муслиманских корена, Средње име му је Хусеин, почео је основну школу у Индонезији… Његова полусестра Аума је ових дана новинарима предочила и разгранато породично стабло: „Отац моје кћерке је Британац, брат моје мајке је ожењен Рускињом, а мој брат је (син Бараковог оца) у Кини с вереницом Кинескињом”…

С таквим педигреом Обама је идеалан човек за преузимање кормила суперсиле, јер је и као приватна особа ванредно повезан са светом, истичу његове присталице. Ма какви, такав би нас само удаљио од остваривања националних интереса, кажу противници „интернационалног калемљења”.

Американци су, рекло би се, такође у специфичној – транзицији. Премеравају своје место и улогу у свету, признајући да су га „опекли”, али уз тврдњу да је и он њих „прилично опрљио”. Једни, на пример, говоре како су више пута прекршили међународно право и занемарили улогу Уједињених нација, а други сматрају да су се превише повиновали „белосветским ујдурмама” које су им „ограничиле суверенитет”. То нису појединачни већ масовни двобоји мишљења.

Овдашње полемике, понекад, другима звуче врло необично, чак нереално. Док „цео свет” осуђује Американце за „суровости глобализације”, они „налазе смелости”, чује се с разних меридијана, да се и сами жале да су „жртве глобализације”.

Глобалне анкете говоре да је престиж званичне Америке „спао на најниже гране”. Подршка јој је мањинска и у јавности савезника.

Американци се донекле слажу с таквом оценом. И сами већином кажу да им се земља креће „у погрешном правцу”. Председник овдашњег Истраживачког центра Пју Ендру Кохут недавно је објавио да су њихова испитивања мњења показала да једва 30 одсто сународника одобрава спољну политику Џорџа Буша.

У осетном порасту је, указује Кохут, опредељивање за изолационизам. Бар 40 одсто Американаца сматра да њихова држава „треба да гледа своја посла у међународним односима и да пусти друге земље да чине што мисле да им је најбоље”.

Такво „ограђивање” је добрим делом последица Бушове политике. Где год да се напољу умешао – домаћа и међународна ситуација су се погоршале, махом оцењују експерти.

Истовремено, то „ограђивање” је последица догађаја независно од било чије овдашње воље. Америка губи „апсолутност” примата у спољним пословима не само због сопствених застрањивања, већ и због успона других великих земаља као што су Кина, Јапан, Индија, Русија. Поменуте силе држе и баснословне износе (у обвезницама) дугова америчке државе…

Уједно се све више испољава раскол у свакодневици. Американцима је криво што се њихов капитал сели у иностранство са знатно јевтинијом радном снагом, због чега се овде гасе многи погони, али им је драго што им оданде стиже роба по знатно нижим ценама од домаћих, што им учвршћује „социјални мир”.

Међусобни утицај

Свет је овде – као и другде, наравно, у различитим дозама – и пожељан партнер и непожељан ривал. Усклађивање би, чује се, сви желели.

Питање је, међутим, да ли брзином, какву захтевају потребе, могу да се поправе сада кључни а посрнули – односи између Америке и других. У сваком случају, једностраност више „не пали” јер се испоставља да су најразноврснији „случајеви” – ма колико били „засебни”, како се истиче у овој земљи која претендује на „изузетност” – међусобно повезани и утичу једни на друге.

Показало се то и ових дана у актуелној америчкој спољној политици и присећању на њене раније ангажмане. На зачетни, авганистански, фронт „глобалног рата против тероризма”, компанија са Флориде је слала застарело оружје из бивше источне Европе; на Тајван су одавде, уместо акумулатора за хеликоптере, „грешком” испоручени детонатори за нуклеарне ракете; у меморији Хилари Клинтон су се појавили непостојећи снајпери у Тузли када је тамо била пре 12 година; Џон Мекејн је побркао шиите и суните; усред „стабилизације” Ирака пројектилима је погођена „Зелена зона” због чега је тамошња америчка амбасада стављена под ванредне мере приправности…

Сви ти догађаји су „ствар за себе”. Али, у свима је део – Америке и њених односа са светом, о чему су овлашно говорили и путници у вашингтонском метроу.