Љубина није сама у остварењу сна

Средином децембра прошле године наш лист објавио је причу о Љубини Којић, девојчици која упркос трновитом животном путу са одличним успехом завршава средњу медицинску школу и сања о томе да упише Медицински факултет, а једног дана постане микрохирург.

Када јој је било осам година, Центар за социјални рад донео је одлуку да због ситуације у њеној породици буде смештена у Дом за децу без родитељског старања у Ваљеву. Потом је старање о Љубини преузела хранитељска породица Стојановић из Коцељеве. Спокој који је ту имала трагично је прекинут пре годину дана – њена хранитељица је изненада преминула, па Љубина поново мења град, школу, круг пријатеља и пресељава се у хранитељску породицу Теодоровић у Ваљеву.  

Судбина је хтела да нашу причу о Љубини прочита и једна жена великог срца из Београда. Јавила се нашој редакцији и рекла како жели да Љубини помогне у остварењу животног сна, тако што би јој финансирала припремну наставу за пријемни на Медицинском факултету. При томе је замолила да не објављујемо њено име, јер, како је рекла, њен мотив није добијање публицитета.

Посредством нашег листа, ступила је у контакт са директорком Центра за породични смештај и усвојење Добрилом Грујић, а потом је упознала и Љубину.

– Искрено, била сам у потпуном шоку када ми је јављено да неко ко ме никада није видео жели да ми помогне. Тек кад сам упознала ту жену и њену дивну породицу, схватила сам да добри и племенити људи заиста постоје – каже за „Политику” Љубина Којић, која од јануара сваке суботе из Ваљева долази у Београд на шесточасовну припремну наставу, а потом се дружи са породицом својих доброчинитеља.

– Највише ми значи што ти људи верују у мене и што се осећам као да сам њихово треће дете – са усхићењем нам се поверава Љубина.

Иако је у њеном животу било неупоредиво више тужних него лепих епизода, Љубина каже да јој је то помогло да очврсне и врло рано се одлучи да помагање другима, кроз лекарски позив, буде њена професија.

Љубина је једна од 5.050 деце и младих који одрастају у више од 4.500 хранитељских породица широм Србије. Добрила Грујић, директорка Центра за породични смештај и усвојење, не крије задовољство што је све више људи добре воље који су спремни да своја срца и врата дома отворе за децу лишену родитељског старања.

– Постоји много људи који би желели да буду хранитељи, али због различитих околности то нису у могућности. Због тога смо основали Клуб пријатеља хранитељства у који могу да се учлане сви људи добре воље који желе да помогну „нашој” деци – да се друже са њима, позову их на недељни ручак, одведу у позориште, биоскоп... Некој деци која одрастају у хранитељским породицама потребна је стипендија за завршавање школе. Недавно смо једној девојчици која одраста у хранитељској породици и чека трансплантацију бубрега поклонили лаптоп и средили собу – наводи Добрила Грујић.

Како истиче, иако су хранитељи топли и брижни људи, деци која одрастају у њиховим домовима потребни су контакти и са вршњацима и сазнање да нису мање вредна зато што су их родитељи  одбацили.

 – Нама је веома важно да та деца што дуже остану у образовном процесу и заврше више школе и факултете, јер је школовање њихова виза за бољу будућност. Поносни смо на чињеницу да у овом тренутку више од стотину младих који живе у хранитељским породицама студира – закључује директорка Центра за породични смештај и усвојење.