Космет отимају и због руда

Љубомир Стојановић, Павле Савић, Миомир Вукобратовић, Павле Ивић, Љубиша Ракић, Светомир Стожинић, Слободан Вујић. Шта повезује ове личности осим чињенице да су сви професори Београдског универзитета и научници светског гласа?

Главоломка је решива ако се зна да су ових седам српских и југословенских професора чланови једне од најугледнијих научних установа света, Руске академије наука (РАН), у коју је примљен славни Руђер Бошковић још 1760. године.

Професор др Слободан Вујић (70), наш саговорник, постао је инострани члан РАН-а 28. октобра 2016, али су сви медији јавили да је тог дана за иностраног члана РАН-а изабран Хенри Кисинџер, уз још шест нобеловаца. С осмехом, професор Вујић показује разумевање што домаћа гласила нису пренела вест да је и он тог дана примљен у РАН.

Како сте примљени у РАН, каква је процедура пријема?

Примљен сам у Одељење науке о Земљи, у оквиру вишестепене процедуре. На кључном нивоу, академици из домена геологије, геофизике, геохемије и рударских наука дали су ми од 102 гласа укупно 101 глас.

Гласање је баш било „тесно”?

Оцените сами, на коначној инстанци, у Одбору Одељења науке о Земљи, сва 22 члана гласала су за мој пријем у РАН.

Ако се не варам, били сте и кандидат за пријем у САНУ. Како сте пролазили у тим квалификацијама?

Пролазио сам релативно добро, на Одељењу техничких наука увек је недостајао по који глас да пређем превој.

Многи разлози препоручили су вас за пријем у РАН. У најкраћем, који су то разлози?

Можда је најбоље да као одговор наведете оно што је објављено на њиховом сајту.

У вашим научним радовима, често цитираним у свету, износите процене минералног богатства у Србији. Колико је оно и какав је његов значај?

На територији Србије регистроване су бројне минералне сировине, руде метала – бакар, олово, цинк, сребро, злато, никл, антимон, кадмијум, гвожђе, хром, манган, молибден, кобалт, бизмут, магнезијум, литијум итд.; угaљ, нафтa, гас, уљни шкриљци; преко 50 неметаличних минералних сировина – азбест, барит, магнезит, фелдспат, кварц, глина, каолин, украсни и технички камен, лапорац, гипс, зеолит, графит, бор итд.; 17 јувелирских сировина; преко 160 природних извора термалних вода, око 300 извора минералних вода итд.

До почетка 1990-их, годишње је експлоатисано око 100 милиона тона руда директне вредности преко две милијарде долара, а двоструко веће с вишим нивоима прераде, што је сразмерно величини Србије велика производња. Минерално-сировински комплекс дао је велики допринос развоју екстрактивне индустрије и енергетике Србије, решавању демографских и социјалних питања, регионалном развоју, спољнотрговинском билансу, смањењу осетљивости националне економије на глобалне утицаје, независности и суверености земље.

Онда су уследиле санкције...

У време санкција и изолације, Србија је опстала захваљујући пољопривреди – производњи хране, и рударству – пре свега експлоатацији енергетских минералних сировина. Зато је тешко побројати све доприносе рударства, они који се тичу и изградње жељезничке, путне, стамбене и водопривредне инфраструктуре, улагања у здравство, школство, културу, науку, археологију, издавачку делатност, спорт... Минерални ресурси су реалан, стратешки значајан капитал Србије, који је од још већег значаја када се има у виду висока исцрпеност тих ресурса у земљама Европске уније.

Учестале су информације да су стране компаније пронашле нова, богата лежишта, на пример злата, око Бора, Мајданпека, на Космету. Да ли су наши истраживачи за њих знали и раније?

Ако се узме у обзир законитост да се геолошка истраживања не изводе насумице и преко ноћи, већ на основу сазнања из дуготрајног процеса проспекцијских, лабораторијских и других истраживања, одговор је јасан и потврдан – знали су. У другој половини 20. века резултати су нашу геологију и рударство високо рангирали према мерилима најразвијенијих минералних економија света. То је остварено захваљујући стручности рударских и геолошких инжењера школованих на нашим факултетима, пре свега на Рударско-геолошком факултету Универзитета у Београду, и захваљујући научној и пројектантској подршци наших института. Међу њима су високо значајни доприноси Рударског института из Београда – међународно респективне школе рударског инжењерства. Она је изнедрила бројне врхунске пројектанте, истраживаче, научнике, универзитетске професоре и носиоце најодговорнијих оперативних функција у српском рударству. По пројектима је отворено преко 70 рудника у земљи и иностранству, изграђено више од 40 постројења за припрему минералних сировина и 20 јаловишта и депонија пепела и шљаке. Истраживања минералних сировина изводиле су рудничке геолошке службе, специјализоване геолошке организације и угледни институти као што су били Геозавод и Геоинститут из Београда. Ово кратко подсећање је само део одговора на ваше питање.

Како је домаћа наука процењивала рудна богатства Космета?

Минерално-сировински потенцијали Косова и Метохије су неоспорно значајни. То се пре свега односи на олово, цинк, сребро, злато, фероникл, магнезит, боксит, на велике резерве лигнита – преко 12 милијарди тона – с веома повољним лежишним условима за експлоатацију. Реч је о количинама значајним и по светским мерилима пошто би садашњу потрошњу угља у Србији могле да подмирују 340 година. Уз геополитичке и војне разлоге, мишљења сам да су минерални ресурси такође разлог отимања Косова и Метохије.

Историја рударства и геологије на простору Србије почиње пре 8.000 година. Да ли су златна доба била у средњем веку и у другој половини 20. века?

За 8.000 година трајања рударства и геологије на нашем простору највећи развој и успон српско рударство и геологија доживели су у два раздобља – у време процвата средњовековне српске државе и у другој половини 20. века. Реч је о разумевању рударства и геологије као супструктуре свих цивилизација, која је делила судбину човечанства, имајући успоне и стагнације. Рударство је било окосница богатства, развоја културе, економске, политичке и војне моћи средњовековне српске државе. Истоветну улогу рударство и геологија имали су у изградњи, привредном и општем прогресу земље после Другог светског рата и током друге половине прошлог столећа.

У широј јавности је мало познато да је рударство најстарија техничка грана, да су први технички факултети били рударске академије. Како је рударство утицало на рађање других научних области и техничких дисциплина?

Од можда највећег човековог открића – да комад стене у ватри прелази у метал – до савремених рачунарски интегрисаних рудничких технологија, рударство и геологија су били и остали до данас ослонац привредног, културног, научног, техничко-технолошког и општег друштвеног развоја. Поставили су темеље и изнедрили класичне инжењерске дисциплине, металургију, машинство, грађевинарство, рударска мерења – геодезију, организационо и системско инжењерство, механику, инжењерство материјала. Значајно су допринели рађању и афирмацији електротехнике.

Први технички факултети – рударске академије – основани су пре више стотина година, а на њима су школовани рударски инжењери с интегрисаним знањима из поменутих области, из организације и заштите.

Мало је познато да је наш велики научник Михајло Пупин завршио 1883. године Рударски факултет на Универзитету Колумбија у Америци. Или да је академик Љубомир Клерић, као рударски инжењер, на Универзитету у Београду утемељио наставу из Механике и Науке о машинама. Рударство је 1887. имало улогу и у формирању Српске краљевске академије, пошто је професор Клерић, уз лекара и ботаничара Јосифа Панчића, математичара Душана Нешића и геолога Јована Жујовића, био један од прва четири српска академика.

До каквих су резултата у науци и инжењерству довеле реформе образовања изведене по болоњској мустри?

Ограниченост простора за одговор на ово захтевно питање усмерава нас на неколико краћих констатација, везаних пре свега за област моје научне и стручне делатности, пошто је најбоље познајем. Бити рударски или геолошки стручњак некада је подразумевало да се има доказано дело, да се буде у жижи научних и стручних догађања, сталног интересовања, активног стваралаштва, у отвореном и конструктивном дијалогу и с онима с којима се не дели увек стручно мишљење.

А данас?

Данас у инжењерству није битан конкретан резултат, дакле реализован пројекат који ће бити и инспирација за нова истраживања која можда воде ка могућим научним исходима. Данас је важно прикупљање бодова публиковањем радова. Бројни ерозиони чиниоци утицали су на ову трансформацију, али је кључно било брзоплето и недовољно сагледано улажење у реформу по болоњским принципима. Резултати ове транзиционе реформе су убедљиви. Да не бисмо попут Диогена, с фењером у руци, ускоро по земљи тражили институте, пројектантске куће, инжењере, стручњаке, научнике, треба се ослободити заблуда.

Какво је место Србије на данашњој глобалној мапи инжењерских наука?

Нажалост посустало, што не значи да је неизлечиво.

Оснивач Београдске школе математичког моделирања

Изузетан инжењер рударства, професор др Слободан Вујић дао је значајан допринос развоју рударства и геологије. Објавио је више од 350 научних радова, укључујући 28 монографија. Његов рад на управљању рударским процесима уз подршку информационог рачунарства улази у ред најзначајнијих савремених достигнућа у овој области, наведено је на сајту Руске академије наука.

Доскора редовни професор и шеф Катедре за примењено рачунарство и системско инжењерство Рударско-геолошког факултета (РФГ) Универзитета у Београду, Слободан Вујић (1947, Черевић, Фрушка гора) данас је помоћник генералног директора за науку и технолошки развој Рударског института из Београда. На РФГ је паралелно стекао две дипломе, специјализовао се у Москви, Кијеву, Кракову и Лондону.

Држао је наставу на предметима из рударског инжењерства, примењеног рачунарства, аутоматизације и управљања процесима и системских наука. Српску научну мисао на овом пољу сврстао је у светски врх. Оснивач је Београдске школе математичког моделирања, системског инжењерства и примењеног рачунарства у рударству и геологији.

Редовни је члан Академије инжењерских наука Србије.