Ридли Скот жели да оживи „Гладијатора”

Иако ове године слави 80. рођендан, редитељ Ридли Скот не престаје да снима филм за филмом. Аутор хваљених и гледаних класика „Осми путник”, „Блејд Ранер” и „Телма и Луиз”, изјавио је недавно на фестивалу у Остину да жели да сними наставак филма „Гладијатор”.

Тај историјски спектакл, са Раселом Кроуом у насловној улози, био је један од успешнијих филмова 2000. године. Освојио је пет Оскара, међу којима за најбољи филм и главну мушку улогу (Кроу), у светским биоскопима зарадио је 457 милиона долара, што је четири пута више него што је у њега уложено, а само у Србији погледало га је 142.390 гледалаца.

Иако се филм завршава тако што главни јунак генерал Максимус – који је постао гладијатор – гине, то није проблем за Ридлија Скота. Редитељ на прагу девете деценије живота зна како да врати хероја:

„Разговарао сам већ о томе са продуцентима из студија ’Дрим воркс’ и ’Јуниверзал’ иако су ми рекли: ’Па, он је мртав’. Постоји начин да га вратим. Још увек не знам када ћу тачно тај филм да снимим. ’Гладијатор’ је из 2000, а Расел Кроу се од тада много променио. Тренутно је презаузет, али покушавам да га убедим да снимамо”, рекао је Скот и подсетио на чувену реченицу из филма која га мотивише да ради: „Оно што радимо за живота, одјекиваће у вечности.”

Према ранијим писањима медија, Расел Кроу је још 2009. ангажовао музичара и писца Ника Кејва да напише сценарио за наставак филма, али никада није прецизирано докле се стигло са тим предлошком.

Ридли Скот је снимио „Гладијатора” инспирисан сликом „Палчеви надоле” Жан-Леноа Жерома из 1872. године. Пре снимања, најдуже се радило на сценарију који су писали тројица писаца, међу којима и Џон Логан. Када је најзад усвојен текст, на који је много утицао глумац Кроу, филм је сниман на три локације од јануара до јуна 1999. године. Уводна сцена битке у шумама Германије снимана је у Енглеској. Сцене Максимусовог ропства, путовања кроз пустињу и гладијаторске школе су забележене у Мароку, а сцене Рима на Малти. Копија трећине римског Колосеума изграђена је на Малти од гипса и дрвета (грађена је неколико месеци, а цена је износила милион долара), док су остале две трећине дорађене дигиталним путем.

Дигиталне ефекте радила је европска компанија „Де Мил”: тигрови су снимани у студију па убацивани у кадрове са глумцима, компјутерски је рађена сцена са стрелама на почетку филма, а специјални ефекти су помогли и око глуме Оливера Рида јер је глумац изненада преминуо од срчаног удара током снимања на Малти. У „Де Милу” су израдили његовог дигиталног двојника како би га заменио у преосталним сценама.

„Гладијатор”, чија је радња смештена у други век нове ере, имао је све оно што је красило чувене спектакле из педесетих година прошлог века – карактерне јунаке, добру причу, акцију, масовне сцене, прелепе локације, јарке боје и велики број статиста. Редитељ је у потпуности искористио могућности које му је тада пружала компјутерска анимација: пејзаже је дорађивао компјутерски, без великих паноа који су коришћени у 20. веку, као и хиљаде статиста које је доцртао током монтаже. Овим филмом је ревитализован жанр историјског спектакла у Холивуду.