Шпијунски и остали фото-апарати

Око 2.500 фото-апарата и камера, које је годинама скупљао, поклонио је Угљеша Рајчевић Југословенској кинотеци на чување пре две године, а јуче је тој колекцији додао још један апарат (мамија), специјално пројектован за снимање архитектуре, односно високих зграда у градовима.

– На пример, уколико станете са обичним фото-апаратом испред палате „Албанија” и окренете га према том здању, ви ћете у основи добити ширу зграду а у крову ужу, што је ствар перспективе. Инжењери су зато пројектовали овај апарат који је велик и тежак више од два и по килограма, да те линије и бочне стране зграде можете да исправите. Када усмерите објектив према згради, уређај у њему уради да добијете објекат под углом од 90 степени – објашњава Угљеша Рајчевић свој најновији поклон који има више објектива и других делова.

Од целе колекције коју је поклонио Југословенској кинотеци, изложено је неких 250 до 300 комада, док је остало у депоу. Најстарији у тој колекцији је „Kodak No. 1 Folding Pocket”, модел B који датира из 1895. године, а који је купио у једној антикварници у Минхену.

Рајчевић је историчар уметности, публициста, књижевник, али и магистар туризма и пошто је годинама радио у туризму, обилазио је многе градове и у сваком од њих би обавезно посетио бувљу пијацу, где би куповао фото-апарате.

Први фото-апарат добио је од тетке и тече за рођендан 1940. године, малу бакелитну камеру произведену у Немачкој. Уз апарат је добио и два рол-филма формата 5x4, које је истог дана „испуцао” у дворишту снимајући све што му се учинило занимљивим. Пошто нови филм више није успео да набави, тај фото-апарат остао је заборављен у некој од фиока.

Али с временом постао је колекционар, делимично и из нужде, јер је као историчар уметности читав свој век посветио писању о мање познатим и неправедно заборављеним сликарима и вајарима. Када би открио негде у Србији неке од слика аутора о којима је писао, морао је да води и фото-репортера што је било скупо, па је купио фото-апарат и почео сам да их слика. С временом су му се прохтеви повећавали, мењао је фото-апарате, куповао нове и тако постао и колекционар.   

Сви предмети у каталогу класификовани су у више категорија:  средњоформатни фотографски апарати за снимање на плочама и рол-филмовима, бокс камере, фотографски апарати за филмове ширине 35 мм, фотографски апарати произведени у СССР-у, минијатурни и шпијунски апарати, инстант фотографски апарати, кино камере, пројектори. Сваки од апарата из колекције има и оригиналну причу. Тако се Угљеша Рајчевић сећа када је купио један FED, копију лајке коју су Руси направили, а који су, каже, без тражења лиценце и без плаћања узимали све што им се чинило занимљивим.

– На самом апарату је писало НКВД, што је пандан нашој Озни или Удби – рекао је једном приликом наш саговорник. – У апарату се налазио и филм који нисам бацио, већ сам га, кад сам се вратио у Београд, развио са Петернеком и тако смо ту нашли снимке хапшења неког Руса. То су фотоапарати које је НКВД давао на коришћење својим оперативцима, а један од последњих снимака на том филму показивао је како ухапшеног уводе у аутомобил.

Није ово једини „шпијунски” апарат у колекцији Угљеше Рајчевића. Има их више, а он помиње и минијатурну камеру у облику џепног сата чији се објектив налази у делу где је кључ за навијање сата. Реч је о камери направљеној у Лондону 1905. године, а он ју је нашао и купио у Пољској.

А на бувљим пијацама, наравно, продавци би, да би постигли бољу цену, увек били спремни да производ који продају оките разним причама, на пример да је фото-апарат купљен у породици Бранислава Нушића или томе слично. Каже да је купио и један полароид од подофицира који је био на броду „Галеб” са Титом током једне међународне мисије, а после га је овај звао да му каже како је у новинама изашла фотографија на којој је Тито са тим истим фото-апаратом.

– Ја се у то не упуштам, али код појединих апарата имате цедуљицу на којој пише поклон од „тог и тог”. Углавном купујем код угледних Београђана, мојих познаника, пријатеља. Има међу њима и странаца. Један Холанђанин ми је, на пример, поклонио већи број вредних примерака – каже Рајчевић.

Осим фото-апарата, у колекцији су и кино-камере из времена двадесетих година прошлог века, од којих као посебно занимљиву Рајчевић истиче кино-камеру из заоставштине генерала Велизара Антића, команданта војне области у Сарајеву који је снимио и један филм на Бјелашници између два рата кад је тамо боравила јединица која је у саставу имала скијаше. Тај филм Угљеша Рајчевић је такође поклонио Кинотеци.