Право време за „Тартифа”

Премијером представе „Тартиф” Ж. Б. П. Молијера у режији Егона Савина, која ће бити изведена у четвртак 3. априла, Југословенско драмско позориште обележава шест деценија постојања. Редитељ Савин је „Тартифа”доживео као породичну драму, а брижљиво одабрана глумачка екипа најбоље говори о каквој представи је реч: Драган Мићановић, Борис Исаковић, Светлана Бојковић, Анита Манчић, Слобода Мићаловић, Радован Вујовић, Никола Вујовић, Марко Баћовић, Данијела Штајнфелд, Слободан Тешић…

Борис Исаковић је завршио Академију уметности у Новом Саду, у класи професора Боре Драшковића. Био је стални члан Српског народног позоришта, где је био првак Драме, а једно време и њен директор. Од 2000. године слободни је уметник. Остварио је бројне улоге у Српском народном позоришту у Новом Саду, али је играо и у готово свим позориштима у Београду. Глуми и на филму и телевизији. Исаковић је професор глуме на Академији уметности у Новом Саду, а за своје позоришне бравуре освојио је велики број награда.

„Тартиф” је велика битка Молијеровог живота, најславнији пример цензуре у историји театра. Да ли је ово право време за „Тартифа”?

Да. Мислим да је одличан инстинкт Егона Савина да сада постави „Тартифа” у ЈДП-у. Добро је враћати класике у позориште, посебно са таквом глумачком репрезентацијом. Можда је већ дуже време код нас моменат за „Тартифа”, да се људи на тај начин заслепе, у овом случају религијом, али то може да се односи и на све друге врсте заслепљености. Мислим да је комад у том смислу бритак и оштар; наравно да у комедији постоје и неки врло болни и тешки моменти. У том смислу је текст прилагођен овом времену. Најважније је да размислите зашто се неки комад поставља, односно да покушате да схватите која је то жица која повезује и чини поново живим Молијера, Тартифа, па и Оргона. Могуће је оправдати га кроз тај, ако хоћете национални занос који је око нас. Неразумни полет се зна где нас води; ипак, нешто друго нас подстиче да не одустајемо од тог заноса. Напротив, Оргон срља из грешке у грешку. Свакако да мислим да „Тартифа” постављамо у право време на сцену, посебно што овом премијером обележавамо и велики јубилеј ЈДП-а.

Редитељ Савин поверио Вам је лик Оргона, Елмириног мужа. Колико Вас је намучио овај Молијеров јунак, и на каква Вас је размишљања подстакао?

Играм оно што је Молијер играо, дакле Оргона. Није једноставно. Баш сам протеклих дана размишљао о тој врсти заљубљености, заноса и поверења који можете некоме да пружите. Та потрага је, у овом случају, била посебна јер се ради о човеку који је био потпуно заблесављен, занесен... Не могу из личног искуства да говорим, али код многих људи сам могао да приметим ту врсту занесености. Лик Оргона је веома деликатан. Оно што дуго прижељкујем, јесте доброг партнера на сцени, а то је Драган Мићановић. Сцена Тартифа и Оргона је заокружена и спремна за публику. Та сцена је направљена са пуно нежности. Кључни проблем, када је Оргон у питању, јесте како истинито играти ту занесеност. После тога се открива део по део, слој по слој. Ти односи се црпе из односа према сину, жени, кроз њих показује се његово лудило и неразумни поступци. Иако је у питању дванаестерац, све те односе треба учинити истинитим, као у прози или савременом тексту. Молијер инсистира на реалности. Форма комада је таква да треба давати сублимате истине у згуснутој форми, кроз стих... Прецизно, као када Енглези играју Шекспира. Карактеристика нашег позоришта и глумаца јесте да увек успевамо да удахнемо и нешто више, да дамо више духа, емоција у те ликове.

Из месеца у месец играте по 23 до 24 представе. Како успевате да се из вечери у вече изнова трансформишете? Да ли сте уморни? Која је Ваша „мера за меру”?

Напорно јесте, али после толико година бављења глумом и играња представа постајете зависник. Најпре сте уморни од посла, али када посла нема, онда сте уморни од депресије. У односу на живот који водимо на овим просторима, мислим да је у великом броју случајева то својеврсно бекство од стварности. То јесте умор, али и велика надокнада за све оно што нам се у животу не догађа.

Меру тражим, немам је још увек. После сваке премијере кажем да се више нећу толико бавити позориштем јер исцрпљује, посебно јер радим на релацији Београд – Нови Сад. Очигледно о „мери за меру” не могу да говорим. Изгледа да немам баш неке мере, али се трудим. Мера ми је заправо добро урађен посао, а задовољство добра представа. У последње време се то нагомилало, а то што нисам имао мере имало је и своје користи. Нагомилало се искуство, глумачки посао је везан за опуштеност на сцени до које се опет долази с годинама. Онда схватите да вам не представља проблем да дођете до решења. Не мучите се много, научите да постављате себи права питања да бисте дошли до правог одговора.

Рано сте постали првак, после сталног ангажмана у СНП-у у Новом Саду прешли сте у „слободњаке”. Успешно се бавите и педагошким радом. На којим вредностима инсистирате?

Рад у Новом Саду ме у позоришном смислу није задовољавао, баш као што ме, вероватно, у том смислу не би задовољавали ни боравак и рад у Београду. Не могу да се вежем за једно позориште. То је природна ствар која ће, пре или касније, да се деси свима. Када је реч о мом педагошком раду, тренутно радим са студентима прве године глуме. Бавимо се оним што покреће њихов капацитет и садржај, чему ће се током професионалног бављења глумом враћати. Сада радимо исповести: они запишу неки лични проблем, из тог личног проблема може да се одигра и нека улога. Ако се то не користи, онда је много теже доћи до истине. Лично сам имао среће што сам искуство и знање стицао уз праве људе, од свог професора Боре Драшковића, касније од Љубише Ристића, Дејана Мијача, Егона Савина, Томија Јанежича...