Сахара – од саване до пустиње

До пре „само” 11.000 година пустиња је била савана – зелена, богата вегетацијом, водом, дивљим животињама и дом ловцима сакупљачима. „Доказ” за то је уклесан у стене, само треба знати где тражити.

Пре 8.000 година терен је почео да се мења да би постао оно што је данас – песак.

Овај прелаз настао је због промене смера осе ротације Земље, који је, како је закључио наш математичар, астроном, климатолог и геофизичар Милутин Миланковић (1879–1958), значајан за климу. Реч је о прецесији, циклусу који се понавља на сваких 23.000 година.

Разлог постојања „зелене Сахаре” је било то што је северна хемисфера током лета била ближа Сунцу и ојачан западноафрички монсун би „изручио” обилне падавине на север афричког континента. Променом смера осе ротације Земље, северна хемисфера је постала даља, западноафрички монсун слабији и количина падавина све мања.

Амерички професор археологије Дејвид Врајт са Универзитета у Сеулу изнео је, међутим, смелу хипотезу да је у „трансформацију” био укључен и људски фактор: „Сматрам да је човек само убрзао процес десертификације (опустињавања) Сахаре уз природне климатске факторе који су увелико били у току.”

„Утврђено је да су неолитски људи у источној Азији, на пример, Европи, Северној Америци и Новом Зеланду толико променили пејзаж да су монсуни ’престали’ да продиру у унутрашњост копна”, изјавио је Врајт додајући да верује да се сличан „сценарио” одиграо и у Сахари.

Да би тестирао хипотезу, Врајт је прегледао археолошке налазе о појави сточарства у сахарском поднебљу и упоредио их са налазима који документују раширеност шипражја, показатеља еколошког прелаза ка пустињи.

Резултати су само потврдили његове претпоставке: пре око 8.000 година, отприлике у исто време када се шири вегетација шипражја, у поднебљу око реке Нил појавиле су се заједнице људи које су се бавиле сточарством и шириле су се ка западу.

Све веће ослањање на пољопривреду је имало великог утицаја на екологију региона. Како се вегетација смањивала с појавом сточарства, тако се албедо (мера која показује колико се светлости рефлектује с површине неког тела) земље повећао, што је утицало на атмосферске услове у довољној мери да се количина падавина смањи, вегетација потпуно нестане и настави опустињавање.

„Ово је груб, да кажемо, нацрт. Много информација ’лежи’ испод површине. Језера која су постојала током ’зелене Сахаре’ могу да пруже много информација о промени вегетације. Стога морамо да пробијемо њихова корита и прикупимо податке. Не смемо, при томе, да занемаримо ни археолошке налазе. Тек тада можемо да објаснимо шта су, заправо, људи ту радили”, истакао је Врајт.