Тужиоци „пробијају” рокове
Иако Законик о кривичном поступку прописује да је тужилац дужан да у року од 30 дана од неког догађаја покрене истрагу против познатог или непознатог починиоца, у великом броју случајева, ова законска одредба се не поштује.
Апсурдно је да казна за тужиоце који на овај начин прекрше закон није прописана што доводи до тога да предистражни поступак некад траје и годинама.
Наводећи да су оваквим законским решењем присиљени да у „задатом року” покрену истрагу иако некада прикупљени докази нису „јаки” за доношење овакве одлуке, тужиоци тврде да непоштовање закона која им се спочитава, није само њихова кривица.
– Не може тужилац увек да буде сигуран да ће у року од 30 дана успети да сакупи доказе који ће бити довољно добри за покретање истраге. Чињеница је да предистражном фазом поступка руководи надлежни тужилац, али се у великом броју случајева дешава да полиција не одговори на наш захтев о прикупљању потребних обавештења у догледно време, чиме нам се „везују руке”. Не желим да испадне да кривицу пребацујемо на полицију јер је чињеница да се и они суочавају са проблемом недостатка људи... – наводи „Политикин” саговорник из врха српског тужилаштва.
Једно од могућих решења, каже он, било би да се поједини делови полиције припоје тужилачкој организацији, како би тужиоци имали „контролу” над њима.
– Међутим, нисам сигуран колико би овакво решење донело бољитка јер је чињеница да тужиоци нису самостални у свом раду – наводи наш саговорник и додаје да због непоступања у складу са законом против тужиоца може да буде покренут дисциплински поступак, али да се то ретко дешава.
Да ли и колико тужиоци злоупотребљавају своја овлашћења с обзиром на то да им за непоштовање поменуте законске одредбе не следује никаква казна, тешко је утврдити. Исто тако, тешко је доказати или као (не)оправдане прихватити тврдње да је било злоупотребе поступајућих тужилаца у предметима „хеликоптер” (у којем је преткривични поступак трајао девет месеци, а затим је утврђено да нема доказа) или „Савамала”, који траје скоро годину дана.
Миодраг Мајић, судија Апелационог суда у Београду, објашњава да је нови ЗКП којим је уведена законска одредба о року од 30 дана за покретање истраге од дана када је прикупљен први доказ, поставио врло јасне границе у вези са скраћењем предистражног поступка. По старом Законику он је могао да траје неограничено. Граница је, наводи Мајић, прва доказна радња коју тужилац предузима откривајући извршиоца и доказе у вези са делом које је извршено.
– Истрага започиње првом доказном радњом. Треба напоменути да Законик разликује две ситуације. Прву, када тужилац самостално предузима ту прву доказну радњу и када је дужан да, пре или после ње, донесе наредбу о спровођењу истраге. Друга, где је услед хитности поступања до које може да дође у многим ситуацијама, потребно изаћи на место догађаја где, примера ради, полиција прва предузима ту радњу. Од тог момента тече рок од 30 дана у којем тужилац може, али не мора, да „ауторизује” доказе, односно оно што је урадио други орган. И у овом случају, тај рок од 30 дана је време које је тужиоцу остављено да проучи да ли је та радња, коју је предузео други орган, урађена у складу са законом – објашњава Мајић.
У појединим случајевима о којима су медији извештавали, каже овај судија, из тужилаштва су долазиле информације да је у току предистражни поступак иако су предузимане одређене доказне радње попут вештачења, саслушавања одређених особа. То, наглашава Мајић, није било могуће обавити у складу са ЗКП-ом.
Коментаришући чињеницу да по закону нема предвиђене санкције за тужиоца ако не донесе процесне одлуке у законом предвиђеним роковима, Мајић каже да то свакако не значи да он не крши закон.
Иако један од најзначајнијих проблема, „пробијање” рокова, чини се, није једини који мучи учеснике у судском поступку. Тужилац сам одређује којим ће редом предузимати одређене доказне радње, што према мишљењу адвоката Славка Петрића, није добро.
– Неки од доказа који иду „наруку” одбрани могу да буду уништени, да буду брисани или да пропадну. Одбрани је много теже, него тужиоцу да поново дође до њих. Треба мењати прописе и када је реч о одговорности тужиоца. Пре свега, због често неоснованих притвора и дуготрајних истрага. Највећи је, можда, проблем што браниоци немају право да изјаве жалбу против наредбе о спровођењу истраге. Када је реч о полицији, њена је одговорност када покушава да подметне доказе или да „прави конструкцију” што се, из искуства говорим, дешава. Такође, она може и да одуговлачи са достављањем података тужилаштву – наводи Петрић.
Подели ову вест
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.


