У Србији се неће трговати крвљу

Центри у Нишу, Новом Саду, Београду и Крагујевцу биће међусобно повезане информационим системом, али и са свим болницама.

– До сада су ови центри били као раштимовани оркестар: свако је мислио о свом, уместо јединственом и заједничком интересу када је реч о прикупљању крви, тестирању и дистрибуцији крви. Свака болница има своју трансфузиолошку службу, која се бави и прикупљањем и обрадом крви, а то је скуп и нерационалан систем – објашњава за „Политику” др Чалија, члан стручне групе која је израдила закон.

Он каже да ово не значи да ће трансфузиолози, који раде у локалним болницама, остати без посла. Истина је, клинички трансфузиолог више неће прикупљати крв добровољних давалаца, одлазити на терен, примера ради, понекад само због пет давалаца, али ће у сваком часу морати да зна све о потребама својих пацијената за најдрагоценијом течношћу.

Наш саговорник објашњава да је овај закон у складу са директивама Савета Европе, а узор су му савремени закони из ове области. Зато се и предвиђа да се убудуће на једнообразан начин крв прикупља од добровољних давалаца и тестира истим реагенсима на крвљу преносиве болести и друге факторе. Специјализоване екипе четири завода за трансфузију ће одлазити свуда где буду акције добровољног давалаштва, које организује Црвени крст.

Држава овим законом дефинише и количину крви потребне здравству Србије према броју становника.

– Годишње мора да се обезбеди 250.000 јединица крви. Сада се прикупља између 230.000 и 240.000 кеса. Нажалост, нико нити зна, нити хоће да каже колико се од те прикупљене количине баци! Садашња пракса је да болнице чувају за себе резерве крви, па зато долази до истека рока употребе – наглашава др Чалија.

Ипак, појашњава да се од пет до седам одсто прикупљене крви годишње оправдано не искористи, али требало би чинити све да се тај проценат смањи. Он помиње пример из своје праксе док је као специјалиста трансфузиолог радио у Институту Дедиње: од Института за трансфузиологију требовано је 3.500 кеса еритроцита, а годишње је расходовано између 120 и 140 кеса јер је истекао рок трајности од 42 дана.

Др Чалија тврди да ће нови систем спречити несташице крви.

Каже да ће четири центра бити стално у контакту, допуњаваће се у раду, а нико неће игнорисати потребе других, као што се сада дешава. Као решење за несташице крви, неретко се и у Србији помињала могућност да се даваоцима плати новцем за дату крв, као што је то пракса у неким земљама. Наш саговорник каже да се таква могућност уопште није разматрала јер такву праксу не прихвата Савет Европе.

Он додаје да се не сме дозволити „комерцијализација” давалаштва, тј. куповина и продаја крви.

У многим нашим болницама, усталила се пракса да пацијент мора да обезбеди два даваоца крви да би уопште био оперисан. Најчешће немају избора и повинују се таквим захтевима.

– Овим законом ће таква пракса бити укинута. Сваки грађанин од кога је болница тражила да обезбеди даваоца као услов за операцију, моћи ће да се пожали Управи за биомедицину и државном инспектору, чија је надлежност такође одређена новим законом. Услов о коме говорите породици не постављају трансфузиолози, већ хирурзи. Баш зато у свакој болници убудуће ће за овај проблем бити одговоран трансфузиолог. Ако се од породице тражи да обезбеди даваоце крви, то значи да трансфузиолог у тој здравственој установи није водио рачуна о потребним количинама крви и за то следи казна – напомиње др Чалија.

Наш саговорник признаје да највише отпора при усвајању закона очекује од посланика који ће заступати интересе болница које имају или су планирале да купе трансфузиолошку опрему и реагенсе.

Иначе, предвиђено је да овај закон ступи на снагу 1. јануара 2019. године, чиме је остављен довољан период прилагођавања. Др Чалија прогнозира да ће можда проћи и читаве четири године док овај закон заживи.

– На јавној расправи у Нишу било је седам, у Крагујевцу 30, у Новом Саду педесетак, а у Београду 15 учесника. То ми говори да ова област никога не интересује превише. Свако жели да у својој малој болници има у сваком часу довољне количине и резерве крви, а истовремено без много размишљана пацијената шаље у Београд, у којем се оперише и лечи 40 одсто болесника из унутрашњости – каже др Бранко Чалија.