U Srbiji se neće trgovati krvlju

Centri u Nišu, Novom Sadu, Beogradu i Kragujevcu biće međusobno povezane informacionim sistemom, ali i sa svim bolnicama.

– Do sada su ovi centri bili kao raštimovani orkestar: svako je mislio o svom, umesto jedinstvenom i zajedničkom interesu kada je reč o prikupljanju krvi, testiranju i distribuciji krvi. Svaka bolnica ima svoju transfuziološku službu, koja se bavi i prikupljanjem i obradom krvi, a to je skup i neracionalan sistem – objašnjava za „Politiku” dr Čalija, član stručne grupe koja je izradila zakon.

On kaže da ovo ne znači da će transfuziolozi, koji rade u lokalnim bolnicama, ostati bez posla. Istina je, klinički transfuziolog više neće prikupljati krv dobrovoljnih davalaca, odlaziti na teren, primera radi, ponekad samo zbog pet davalaca, ali će u svakom času morati da zna sve o potrebama svojih pacijenata za najdragocenijom tečnošću.

Naš sagovornik objašnjava da je ovaj zakon u skladu sa direktivama Saveta Evrope, a uzor su mu savremeni zakoni iz ove oblasti. Zato se i predviđa da se ubuduće na jednoobrazan način krv prikuplja od dobrovoljnih davalaca i testira istim reagensima na krvlju prenosive bolesti i druge faktore. Specijalizovane ekipe četiri zavoda za transfuziju će odlaziti svuda gde budu akcije dobrovoljnog davalaštva, koje organizuje Crveni krst.

Država ovim zakonom definiše i količinu krvi potrebne zdravstvu Srbije prema broju stanovnika.

– Godišnje mora da se obezbedi 250.000 jedinica krvi. Sada se prikuplja između 230.000 i 240.000 kesa. Nažalost, niko niti zna, niti hoće da kaže koliko se od te prikupljene količine baci! Sadašnja praksa je da bolnice čuvaju za sebe rezerve krvi, pa zato dolazi do isteka roka upotrebe – naglašava dr Čalija.

Ipak, pojašnjava da se od pet do sedam odsto prikupljene krvi godišnje opravdano ne iskoristi, ali trebalo bi činiti sve da se taj procenat smanji. On pominje primer iz svoje prakse dok je kao specijalista transfuziolog radio u Institutu Dedinje: od Instituta za transfuziologiju trebovano je 3.500 kesa eritrocita, a godišnje je rashodovano između 120 i 140 kesa jer je istekao rok trajnosti od 42 dana.

Dr Čalija tvrdi da će novi sistem sprečiti nestašice krvi.

Kaže da će četiri centra biti stalno u kontaktu, dopunjavaće se u radu, a niko neće ignorisati potrebe drugih, kao što se sada dešava. Kao rešenje za nestašice krvi, neretko se i u Srbiji pominjala mogućnost da se davaocima plati novcem za datu krv, kao što je to praksa u nekim zemljama. Naš sagovornik kaže da se takva mogućnost uopšte nije razmatrala jer takvu praksu ne prihvata Savet Evrope.

On dodaje da se ne sme dozvoliti „komercijalizacija” davalaštva, tj. kupovina i prodaja krvi.

U mnogim našim bolnicama, ustalila se praksa da pacijent mora da obezbedi dva davaoca krvi da bi uopšte bio operisan. Najčešće nemaju izbora i povinuju se takvim zahtevima.

– Ovim zakonom će takva praksa biti ukinuta. Svaki građanin od koga je bolnica tražila da obezbedi davaoca kao uslov za operaciju, moći će da se požali Upravi za biomedicinu i državnom inspektoru, čija je nadležnost takođe određena novim zakonom. Uslov o kome govorite porodici ne postavljaju transfuziolozi, već hirurzi. Baš zato u svakoj bolnici ubuduće će za ovaj problem biti odgovoran transfuziolog. Ako se od porodice traži da obezbedi davaoce krvi, to znači da transfuziolog u toj zdravstvenoj ustanovi nije vodio računa o potrebnim količinama krvi i za to sledi kazna – napominje dr Čalija.

Naš sagovornik priznaje da najviše otpora pri usvajanju zakona očekuje od poslanika koji će zastupati interese bolnica koje imaju ili su planirale da kupe transfuziološku opremu i reagense.

Inače, predviđeno je da ovaj zakon stupi na snagu 1. januara 2019. godine, čime je ostavljen dovoljan period prilagođavanja. Dr Čalija prognozira da će možda proći i čitave četiri godine dok ovaj zakon zaživi.

– Na javnoj raspravi u Nišu bilo je sedam, u Kragujevcu 30, u Novom Sadu pedesetak, a u Beogradu 15 učesnika. To mi govori da ova oblast nikoga ne interesuje previše. Svako želi da u svojoj maloj bolnici ima u svakom času dovoljne količine i rezerve krvi, a istovremeno bez mnogo razmišljana pacijenata šalje u Beograd, u kojem se operiše i leči 40 odsto bolesnika iz unutrašnjosti – kaže dr Branko Čalija.