А онда су дошли по новинаре

Вест о удару америчких ракета на војну базу сиријског режима затекла ме на Светској новинарској конференцији у Сеулу, годишњем окупљању које корејске колеге организују за новинаре из педесетак земаља света.

Једна од главних тема овогодишње дискусије била је улога медија у околностима у којима се политички пејзаж планете драстично мења, а опасности од тероризма и новог глобалног конфликта одавно нису изгледали злокобније.

Лако смо се сложили да нема одступања од основне максиме наше професије да су само чињенице свете, а коментари слободни. То је оно што новинари могу. Кад су први „томахавци” пали на аеродром „Шаират” није било бољег крунског доказа да је то, заправо, једино што медијски радници – морају.

ПРЕДИСТОРИЈА ГРЕШАКА: За масакр сиријских цивила који је испровоцирао ангажовање Вашингтона, сада нико претерано не хаје. Игра је пресељена на ниво високе политике, а ужасна смрт жена и деце послужила је само као још један бљесак у сиријској трагедији, довољно крвав да привуче глобалну пажњу, а опет довољно краткотрајан да га брзо затрпају други догађаји. Мртва тела су и једина чињеница око које нема спора. Ко је употребио сарин засад нема консензуса.

Историја нас учи да је дугорочно опасно применити силу на основу погрешних премиса. Довољно је само сетити се Ирака.

Ових дана нас је главни војни коментатор „Њујорк тајмса” извештавао о најновијим догађајима у Сирији, истина много опрезније него када је са страница најутицајнијег светског листа својевремено помогао да се захукта хистерија која је претходила инвазији на Ирак 2003.

Не мислим да је Мајкл Гордон тада намерно омогућио Дику Чејнију да се у телевизијским емисијама позива на писање „Њујорк тајмса” и застрашује Американце причама о Армагедону који ће, сасвим извесно, наступити уколико Садам не буде заустављен.

И сам је постао жртва сопствене жеље да поверује у „чињенице” које су пријале његовим ушима. Заводљиви шапат „дисидената” са терена учврстио га је у накани да уради оно што је мислио да је најбоље.

Фаму коју су подигле лажне процене да Багдад само што није активирао оружје за масовно уништење, и чији ће нас „облак у облику печурке” све прогутати, нису успела да обуздају ни писања истог тог Гордона у истом том „Њујорк тајмсу” када је схватио да је искоришћен.

Новине за које пише јесу велике између осталог и због тога што неке своје велике грешке не крију. У антологијском писму читаоцима, које је и својеврсна mea culpa редакције „Тајмса” за извештавање које је претходило ирачкој кланици, уредници су нарочито апострофирали важност тих малих, досадних чињеница и њиховог непрестаног понављања.

„Неки критичари нашег извештавања тадашњих прилика кривицу су сваљивали на индивидуалне извештаче. Истраживање које смо спровели показује да је проблем ипак био много компликованији.

Уредници на неколико нивоа, чији је посао био да стално преиспитују репортере и инсистирају са више сумњичавости, били су вероватно превише фокусирани само на то да донесу ексклузиву. Искази ирачких дезертера нису увек стављани у контекст њихове снажне жеље за збацивањем Садама Хусеина.”

НАШЕ И ВАШЕ ЧИЊЕНИЦЕ: Ако неко мисли да је јавно полагање рачуна читаоцима мала ствар, нек слободно завири на другу страну политичког спектра. И Асадов режим и његови заштитници у Техерану и Москви, праве рачуницу како да у крвавом конфликту наплате свој цех.

Руска мантра о Асаду као легалном владару Сирије подједнако је депласирана као ужасавање њихових западних колега над недаћама народа чијим избеглицама настоје да испред носа залупе врата својих домова. Невоља је, међутим, што новинарска оштрица која је на Западу често оштра према властима, све више тупи како се географски сели у регионе са дефицитом демократије и суфицитом јаких вођа.

Тешко је замислити неки водећи национални лист у Русији или рецимо Турској како критички преиспитује одлуке Владимира Путина или Реџепа Тајипа Ердогана. А власт ако је неограничена у себи неумитно носи семе сопствене пропасти.

ГДЕ СМО ТУ МИ: И зато је у најмању руку дегутантно клицање америчких новинара Трампу зато што је послао пројектиле на Сирију.

Духовита опаска новинара Џеремија Скејхила да сладострашће са којим је је његов колега Фарид Закарија дочекао нову „хуманитарну интервенцију” личи на жељу за вођењем љубави са пројектилом могла би дословце да се примени и на руске пропагандисте.

Линија између борбених кремаљских пи-арова и уредника медија које контролишу одавно је избледела па одушевљење са којим се кличе сваком Путиновом кораку често превазилази меру доброг укуса.

А шта ћемо са нама, новинарима? Ако пристанемо да нас гурају у кошеве „нас” и „њих”, Истока и Запада, левице и деснице, ако пристанемо да чињенице слажемо тако да одговарају „нашој истини” – онда се историја заиста понавља као фарса. Некадашњи друштвено-политички радници као да никад нису били живљи.