Васкрс када је крунисан српски цар

Његово царство обухватало је централну и јужну Србију, целу Македонију и Албанију, без Драча, део Босне и Херцеговине, део Грчке до Тесалије, Црну Гору, и раме уз раме стајало са тадашњим царствима на Истоку и Западу.

Oвај моћни српски владар творац је и најважнијег српског средњевековног закона. Његови земни остаци почивају у Цркви Светог апостола и евангелисте Марка у Београду, а тачно 16. априла 1346. године, у Скопљу, Душан Силни крунисан је за цара Срба и Грка.

Живот Стефана Уроша Четвртог Душана Немањића пратила су освајања, богат политички живот, сукоби са црквом, Византијом... а његову смрт мистерија.

Рођен је око 1308. године, од оца Стефана Уроша Трећег Немањића (краљ Стефан Дечански) и бугарске принцезе Теодоре. Већ са 14 година на двору Немањића нашао се у центру политичких збивања.

– Краљ Стефан Дечански крунисан је 6. јануара 1322. године. Тог дана, одлуком Сабора одређен је његов наследник, млади краљ Душан. Већ са 22 године дошао је у сукоб са оцем када је, између осталог, погубио свог течу бугарског цара Михаила Шишмана у бици код Велбужда. Његов отац је после тога упао у Зету и спалио му двор. Млади краљ је успео да побегне преко реке Бојане. Покорио се оцу, али не задуго. Уз подршку властеле напао је очев двор и затворио га у Звечан, где је стари краљ умро, вероватно насилно – објашњава професор др Синиша Мишић, са одељења за историју Филозофског факултета.

Душан је на престо ступио 1331. године у Сврчину, једном од краљевских дворова Немањића. Државу је проширио освајањима, а најважнија су се одиграла од 1342. до 1345, када је заузео и моћни град Сер, на северу Грчке. За цара је крунисан 1346. године у Скопљу, које је проглашено за његову престоницу. Душан је „заобишао” Васељенску патријаршију и неканонски прогласио Јоаникија за патријарха да би га овај крунисао за цара. То су признали бугарски патријарх и охридски архиепископ, док је цариградски патријарх Калист на Душана бацио анатему, али тек 1350.

– Није неканонско проглашавање Калисту највише засметало, већ то што је Душан део цариградских митрополија и епископија припојио српској цркви и тако одузео добар део прихода Васељенској патријаршији – прича Мишић.

Анатема је скинута тек 25 година касније, у време кнеза Лазара.

Цар Душан умро је 20. децембра 1355. по старом календару, после кратке болести и у јеку припрема за рат са Турцима и покушаја освајања Цариграда. Сахрањен је у својој задужбини манастиру Светих архангела у Призрену.

Прича да је отрован није доказана. Мистерија би могла да буде решена анализом његових посмртних остатака.

Стотинама година његови остаци лежали су у гробу у манастиру код Призрена. Тај манастир Турци су, од доласка на ове просторе, неколико пута пљачкали. До темеља га је 1615. године срушио Синан паша и од тог материјала сазидао џамију у Призрену, која и данас постоји.

– Остатке цара Душана 1927. године пронашао је прота и професор Радослав Грујић. Вођен народним предањем, вршио је ископавања на месту где се налазио манастир Светих архангела. Остатке је понео у Скопље, а затим их је 1941. године предао Патријаршији у Београду. Ту су чувани до 19. маја 1968. године, када су пренети у Цркву Светог Марка – каже протојереј-ставрофор Трајан Којић, старешина цркве на Ташмајдану.

Преносу царевих земних остатака присуствовало је више од 6.000 верника, патријарх Герман и готово сви архијереји Српске цркве.

– Земни остаци положени су у бакарни саркофаг тежак 600 килограма који је постављен на мермерно постоље. На средини саркофага, урађеног по пројекту архитекте др Драгомира Тадића у стилу из 12. века са стилизованим биљним и фигуралним орнаментима, налази се лик цара Душана узет са фреске из манастира Дечани. Саркофаг је урадио вајар из Београда Драгутин Петровић – каже Којић.

Изнад саркофага се дуго налазио рад академског сликара Живка Стоисављевића на ком је била приказана битка код Велбужда. Ова композиција замењена је, по благослову патријарха Иринеја, новом – „Крунисањем цара Душана”, у мозаичкој техници, рад академског сликара Ђура Радловића.