Све мање новинара у Европском парламенту

Мада званичници ЕУ упорно уверавају у то да им на памет не пада да одустану од пријема нових чланица, кандидатима мора убијати оптимизам све изгледнија подела уније на језгро, са чланицама које би се брже интегрисале, и спољни круг, сачињен од оних што нису вољни да пренесу додатна овлашћења на наднационалне институције. Уместо да се уједињена шири и граби напред, ЕУ делује као да се у таквом устројству „Европе у више брзина”, каква је већ неформално на снази, унутар себе трза у свим могућим правцима, захваћенa тешким грчевима.

У таквим сумњама, симптоматичним се чини и то како су се из Европског парламента (ЕП) осули акредитовани новинари из државе која је последња досад примљена у ЕУ – Хрватске. 

Њихов број је дословно преполовљен, са осам на четири. Ален Леговић, саветник за штампу хрватских посланика из блока народњачких странака (ЕПП), у разговору с новинарима из Србије испрва одговорност за то пребацује на економску кризу која је натерала редакције на резање трошкова. Али, каже он, интересовање националних медија за извештавање из европских институција увек опада након пријема те државе у ЕУ. 

То би се могло схватити и као одраз менталитета који испољавају неке новије чланице да је у Брисел важно ући, након чега се оно што у њему причају не мора превише слушати, још мање поштовати, јер то је ионако, како се у последње време све чешће приговара, „диктат моћних старих чланица које су ЕУ претвориле у свој инструмент”. Леговић прихвата да би и тај проблем, један од кључних за будућност ЕУ, могао имати извесну улогу у наоко споредној појави смањења новинара акредитованих у ЕП.

Ту можда постоји још један фактор: ЕП је, упркос својој гломазности, институција у рађању, тело које би пуне законодавне надлежности могло преузети тек ако настане чврсто интегрисана унија. Засад, моћ је у Европској комисији као извршном органу, то јест „влади” ЕУ, и Европском савету у којем се окупљају председници и премијери чланица. Другим речима, о најважнијем се питају националне владе, док директни представници грађана у установама ЕУ решавају мало шта. ЕП је зато тренутно најчувенији по ономе што дели са националним скупштинама: аферама око напумпаних надокнада за фиктивне послове, што се потеже у оспоравањима кандидата за француског председника и немачког канцелара – Марин ле Пен и Мартина Шулца. И то је, ипак, боље него када је ЕП пре десетак година био у средишту пажње јер су у његовим тоалетима нашли трагове кокаина.

Уз све потешкоће у интеграцији, пре свега између староседелаца и новијих чланица, ЕУ није пројекат од којег се тек тако одустаје. Раширено уверење да би Мађарска под вођством Виктора Орбана могла сваког часа да дигне руке од ЕУ не потврђује посета канцеларији Андора Делија, посланика ЕП из редова Фидеса, странке мађарског премијера. И Дели и други из његове канцеларије, мада исказују извесну иронију према жељама председника Европске комисије Жан-Клода Јункера да чланице предају додатне надлежности унији, причају о великој користи коју Мађарска има од европских фондова. У крајњој линији, ни Орбан никада није рекао да би ван ЕУ, него да намерава да је преобрази изнутра.

А новац стиже и директно до грађана ЕУ. Леговић, некадашњи новинар, и данас једном месечно припрема телевизијску емисију о темама из ЕУ коју преузимају станице у Хрватској. Уредници, каже он, најчешће траже од њега приче о високој политици. Али, реакције на такве емисије су неупоредиво слабије него када он и његови саговорници причају о фондовима ЕУ из којих новац могу повући пољопривредници или млади за покретање посла или пропутовање Европом – тада гледаоци навале на телефоне тражећи додатне информације.

Како каже Дели: „У неколико наврата сам питао Хана (Јоханеса, комесара за проширење) да ли је свестан колико је пи-ар Европске уније на Балкану слаб. Мислим да није сасвим схватио дубину тог проблема.” А пољопривреднике и младе, два сегмента популације у Србији који су већински евроскептични, очито није немогуће претворити у љубитеље Брисела.