Против мизерабилизма

Термин мизерабилизам сковао је папа надреалиста Андре Бретон и он се односи на све друштвене, политичке и културне стратегије које грађане стављају у положај добровољних учесника у сопственој деградацији. Настављајући Марксову започету мисао о акумулацији економске „мизерије” у савременим (капиталистичким) друштвима, Бретон дефинише мизерабилизам не као економску категорију већ, напротив, као целовито и системско занемаривање стварности зарад њене егзалтиране верзије (преведено: Кога брига за цену уља кад нам отимају Косово!) и инсистира да мизерабилизама на овом свету има управо онолико колико има различитих облика патње, те да стога ваља говорити о психолошком, физиолошком, моралном, политичком, економском, друштвеном као и о разним другим његовим видовима. Време је дошло, сматрао је Бретон, да се сви ти мизерабилизми и клинички испитају. Било је то пре много, много година. Ни до данас то није учињено. Цинична рационализација људске беде остаје доминантна идеологија Моћи све до наших дана. Сви смо жртве система којем су потребни конзументи, а не ствараоци политичке реалности.

Бретон је био љуто дете свог доба. Његова ватрена инвектива против „религиониста, уметничких критичара, присталица грађанских странака, ’независних’ Стаљиниста, псеудомарксистичких идеологија, књижевних дилетаната” борбеног је духа и осликава његов друштвени ангажман, идеализам и тврду политичку бескомпромисност. Да нам је данас, овде, у Србији, потребан неко попут њега (или попут Тристана Царе, Хуга Бола и других доајена и нихилиста ране Даде из циришког Кабареа Волтер, неко попут Гија Дебора и париских ситуациониста, неко попут друштвено и политички ангажованих британских панкера, анархиста, сквотера и анархохипија из друге половине седамдесетих и прве половине осамдесетих година прошлог века или данашњих неоанархиста, либертера или аутономиста) у то нема баш никакве сумње. Али, немамо ми овде баш ништа од свега тога, изузев можда у траговима, негде на крајњим рубовима друштва. У овој земљи хорског певања, мало је истинских бунтовника. Код нас су на високој цени лелекање и јадиковање над неправедном судбином, чупање косе, бусање у груди, зазивање бога (то посебно!), жучно истицање историјских неправди, ваљушкање у вечитој позицији богомдане жртве, а не индивидуална смелост и непоколебљива храброст духа. Уместо личности које би нам одважно показале како се треба носити са захтевима стварности, ми имамо све те нашерођене лажове, манипулаторе, депресивце, барабе и битанге на власти, имамо невероватно раслојену сцену политичких партија, у бизарном, практично надреалистичком, распону од крајње деснице до крајње деснице, све те нашедссовце, радикале, Нове Србије, старе Србије, ове Србије, оне Србије, уз демократе у њиховој најшизофренијој фази икад и маргиналан и хронично неуверљив ЛДП (нисам ваљда неког изоставио?) и грађане који су одавно посустали и озлобили се и више уопште, једним великим делом, не мисле својом главом, нити планирају да се у догледно време поново посвете тој неопходној и надасве здравој активности. Имамо, поред свега тога, и затворену, нервозну, намрштену, често агресивну омладину (невероватан је успех с којим је ово друштво ту нову генерацију одгојило у складу с оним што само сматра врхунским врлинама), омладину која друштвени конзерватизам уочава као основну и једину вредност.

Ако не рачунамо патике марке nike, наравно.

У овој земљи, оваквој каква је, погубно би било бити у хармонији мишљења с већином, у овој земљи нема баш никаквог смисла да се mainstream у било чему слаже с вама, у овој земљи може се бити само и једино – против.

Против дубоке беде духа савремене Србије.

Против свега чиме нас она свакодневно трује.

Против примитивизма.

Против силеџијства.

Против бандитизма.

Против манипулације митовима, историјом и религијом.

Против национализма.

Против шовинизма.

Против ксенофобије.

Против сексизма.

Укратко: против свих угњетавајућих елемената тог специфичног, локалног, само нашег мизерабилизма.