Усмени мемоари из аутобуса

Књигу Момчила Ђорговића коју сам већ почео да читам „Трагедија једног народа”, (Службени гласник, 2016) пред полазак на кратак излет, од Београда према Космају, нисам понео. Волим да читам у аутобусу, међутим да је књига џепно издање лако бих је носио, али овако обимна не стаје лако у пртљаг излетника. Ипак носим у комадићима свести са собом врло сугестиван поднаслов књиге „Шта људе у Србији нагони да раде против себе” и реченицу из предговора коју сам пред полазак прочитао као карактеристику садржаја: „... љубав, еротика, интима личности, имагинација, уметност, књижевност, фалсификати, омразе, пропале илузије и заблуде, свет поражених, преварених и понижених”. С тим импресијама седам поред старије жене и вадим новине. Жена се учтиво извинила што у пртљагу који ми можда смета носи толику воду. Одмахујем руком, све је у реду, али она хоће да објасни:

„То је вода за пиће. Муж и ја делимо бунар с његовим рођеним братом, а брат има водовод. Кад год би се вратио из Шведске у којој му деца и сад живе, он би разбио флаше и оно стакло бацио би у бунар, тако годинама.

Новинар, уредник сајта Архив Симић

ЦЕО ТЕКСТ САМО У ШТАМПАНОМ И ДИГИТАЛНОМ ИЗДАЊУ